-tanjug-oksana-toskic------tanjug-oksana-toskic-----

Домови за старе све више постају места где одлазе не само најстарији већ и млађи од 64 године, особе с инвалидитетом, са психичким поремећајима и дементни. Најчешћи разлози за смештај у дом су сиромаштво и недовољна помоћ и подршка у локалним заједницама. Чешће се одлучују за државне домове јер су приступачнији џепу просечне породице, али и због поверења. Међутим, на место чекају и по пола године.

Све је мање особља које непосредно брине о корисницима. Одлазе у пензију, а неговатељице и медицинске сестре, које то могу, због боље зараде напуштају посао и одлазе у иностранство, док новог запошљавања нема.

„Не можете да организујете посао ни у сменама. Они који су остали да раде су преоптерећени и ми се заиста налазимо пред великим изазовима у овом тренутку, а бићемо још у већим изазовима у наредном периоду јер смо све старија нација. Све је мање притужби на услове живота, јер су сродници срећни што су успели да добију место у државном дому“, објашњава Надежда Сатарић из НВО „Амити“ снага пријатељства.

Приватан дом избор је за оне са дубљим џепом, што не гарантује и бољи квалитет услуге.

„Не спомињите ми тај дом, то је грозно било. Нисам била задовољна, нисам изашла за шест месеци ни једанпут напоље. Било је очајно, нисам окусила ни месо, млеко, јогурт, ништа“, каже Зорка Николић.

Домове за старе многи виде као добар бизнис. Отварају их људи различитих занимања и образовања, не водећи увек рачуна о квалитету и безбедности корисника. Већина приватних власника, међутим, одговорно прилази послу.

„Уколико и постоји неки проблем који би требало решити, ми заједно седнемо, направимо неки састанак, поразговарамо, видимо шта их мучи и просто се одмах реши проблем. Чак и ако се нешто појави, то су углавном неке ситнице којима треба удовољити“, напомиње медицинска сестра у приватном дому за старе Јелена Стојиљковић.

Директорка приватног дома за стара лица Биљана Станић каже да су захтеви врло високи.

„Понекад они очекују да сте усредсређени буквално 24 сата на њиховог сродника. Тешко је, признајем тешко је, али ми дајемо све од себе. Постоје сродници који немају адекватну негу у самој кући“, истиче Станићева.

Нема довољно ни социјалних инспектора. Ипак, тврде у ресорном министарству, заједно са инспекторима за рад и здравље успевају да бар једном годишње обиђу све установе.

„Број социјалних инспектора је девет за целу Србију, али инспекцијски надзори се врше све чешће сада скоро као правило у интерресорном облику. Нема никаквог попуста ни за кога. У неким случајевима се покрећу прекршајне, чак и кривичне пријаве, или се једноставно забрањује рад“, објашњава помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална Милош Јанковић.

Како би се смањиле листе чекања, држава ће финансирати смештај најугроженијих корисника и у приватне домове који су добили лиценцу. Јавни позив најављују за почетак јула.

ТопПрес/ Извор: РТС