Најрадикалније измене Кривичног законика (КЗ) међу којима је и нова врста кривичне санкције – доживотни затвор, која мења постојећу најтежу казну 30-40 година, почињу да се примењују од недеље, 1. децембра.
Ову врсту казне, чије извршење не може да застари, судови ће моћи да изричу само будућим починиоцима најбруталнијих кривичних дела, која буду извршена почев од поменутог датума, али не и млађима од 21 године.
Државни секретар Министарства правде Радомир Илић у изјави за Танјуг је подсетио да је полемика о увођењу ове кривичне санкције почела још 2015. године, када је Министарство правде први пут јавно предложило ту казну.
Иако је била критикована од стране једног дела струке, прошле године Министарство правде је прихватило иницијативу Фондације „Тијана Јурић“ за увођење доживотног затвора, коју је подржало 160.000 грађана, рекао је Илић.
Он је указао да се Изменама и допунама КЗ-а укида казна од 30 до 40 година затвора, јер је мења доживотни затвор и предвиђа се могућност условног отпуста после 27 година издржане казне, са изузетком за пет најбруталнијих кривичних дела.
Та кривична дела су: тешко убиство детета, силовање са смртном последицом, обљуба над немоћним лицем са смртном последицом, обљуба са дететом са смртном последицом, обљуба детета злоупотребом положаја са смртном последицом, указао је државни секретар.
За та кривична дела уведена је забрана условног отпуста, без обзира на казну која буде изречена – било да је у питању казна у одређеном временском трајању, било да је у питању доживотни затвор.
Професор Правног факултета Горан Илић сматра да је на овај начин законодавац покушао да одговори на тешка кривична дела која се дешавају око нас и изазивају велику пажњу јавости.
Оценио је да то указује да држава и друштво иду у правцу пооштравања казнене реакције, али сматра да је услед тих измена систематика КЗ -а мало поремећена.
„Има ствари које законодавац и да је хтео, није могао да реши, односно да нађе прави баланс – направљен је изузетак забраном условног отпуста за одређена кривична дела, а дозвољава се условни отпуст после 27 година за, на пример, кривична дела која не застаревају – геноцид, ратни злочини…“, указао је лић.
Подсетио је да је још 2013. године донет Закон о посебним мерама које се изричу учиниоцима кривичних дела против полне слободе извршених према малолетним лицима, познатији као „Маријин закон“, који забрањује условни опуст извршиоцима тих дела. (Тај закон је прописао да учиниоцу таквих кривичних дела суд не може ублажити казну, нити се он може условно отпустити).
Новим изменама КЗ-а ова могућност је, како каже Илић, подигнута на ниво принципа, јер је ушла у КЗ – закон од системског значаја.
Осврћући се на иницијативу (Фонда за хуманитарно право) која је поднета уставном суду поводом одредбе којом је забрањена могућност условног отпуста за поменута четири најтежа кривична дела, Илић сматра да ће се тај суд бавити питањем – да ли се може искључити могућност условног отпуста за одређена кривична дела.
Он је указао да је помиловање једна од могућности којом би се дала нада неком ко је осуђен на доживотни затвор без права на условни отпуст.
Помиловање, према постојећем закону из 1995. године, даје председник Републике и није дужан да образлаже своју одлуку.
Илић је мишљења да би Закон из 1995. године требало мењати или донети нови закон који би био усклађен са новом казненом политиком. Указао је да у Закону о помиловању и данас стоји формулација о смртној казни која је одавно укинута.
Професор је такође истакао да се помиловања не дају често. Према његовим информацијама, у периоду од 2013. до 2018. године од 130 молби за помиловање осуђених на казне више од 15 година затвора, није усвојена ниједна.
Иначе, забрана условног отпуста увелико постоји у бројним државама Европе, а међу њима су Велика Британија, Немачка, Белгија, Холандија, Летонија, Малта, Турска, Мађарска, Република Словачка.
Фонд за хуманитарно право (ФХП) Уставном суду Србије почетком септембра поднео је иницијативу за оцену уставности те законске одредбе.
ФХП сматра да ова одредба, без успостављања делотворног и ефикасног механизма, којим би гарантовао преиспитивање доживотне казне затвора, директно крши Устав Србије и Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода.
Подсећа да је у низу европских резолуција и препорука заузет став да обавезна казна доживотног затвора без могућности условног отпуста, сама по себи није супротна Конвенцији, али да је нужно успостављање механизма којим се гарантује преиспитивање казне доживотног затвора, како се не би десило да ови затвореници буду лишени наде да ће бити ослобођени.
Овај став дели и пракса Европског суда за људска права, а коначну оцену треба да донесе Уставни суд Србије.
Поред поменутих изузетака од условног отпуста, казна доживотног затвора ће моћи да се изрекне за сва друга кривична дела за које је према важећим прописима запрећена казна затвора од 30 до 40 година.
Та дела су: убиство представника највиших државних органа, тешка дела против уставног уређења и безбедности Србије, удруживање ради вршења кривичних дела, геноцид, злочин против човечности, ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника, ратни злочин против ратних заробљеника, употреба недозвољених средстава борбе, противправно убијање и рањавање непријатеља, агресивни рат, тероризам, употреба смртоносне направе, уништење и оштећење нуклеарног објекта и угрожавање лица под међународном заштитом.
Законска решења предвиђају и да ће осуђеном на казну доживотног затвора, коме суд одобри условни отпуст, та мера трајати 10 година од дана када је пуштен из затвора, што значи да ће, уколико прекрши обавезе које му је наметнуо суд или изврши ново кривично дело у року од 10 година, бити враћен у затвор – доживотно.
Удружење судија и тужилаца сматра да је ова нова кривична санкција Србији потребна, јер су се у пракси прописане кривичне санкције за нека од најтежих кривичних дела показале као недовољно ефикасне и немају жељени – одвраћајући ефекат за вршење кривичних дела.
„За најтежа кривична дела као што су убиства деце, убиства испред центра за социјални рад, обљубе деце, силовања деце и друга са којима се Србија суочила последњих година изазивале су повремено захтеве јавности која је тражила чак смртну казну, јер је незадовољна санкцијама које су изрицане у таквим случајевима“, рекао је за Танјуг Лазар Лазовић из УСТ.
Као држава чланица Савета Европе, Србија је одустала од концепта смртне казне још 2000. године, па је доживотни затвор у том погледу одговарајућа санкција за најтеже злочине, сматра Лазовић.
Оправданост казне доживотног затвора, он види у проблему минорне ресоцијализације извршилаца најбруталнијих кривичних дела, као и постојања могућности да се те особе након издржаних казни врате у друштво и поново изврше злочин.
Када је у питању условни отпуст код казне доживотног затвора и постојеће казне до 40 година затвора, Лазовић је указао да је временска разлика за стицање права на тражење условног пуштања из затвора – свега четири месеца.
Ко добије 40 година затвора, право да тражи условни отпуст стиче када издржи 26 година и осам месеци, а у случају казне доживотног затвора и даље би могао да тражи условни отпуст након 27 година.
ТопПрес/ Извор: Танјуг