Овај град у Србији је доказ да РАДНЕ АКЦИЈЕ И ДАЉЕ ЖИВЕ

Овај град у Србији је доказ да РАДНЕ АКЦИЈЕ И ДАЉЕ ЖИВЕ

Велика акција над угоститељским објектима: Тајно мерен ниво буке, одузимане миксете, затварање
Полиција најавила велику акцију контроле саобраћаја у понедељак: Ево о чему се ради
„Урлају“ тестере и тримери, радне акције и даље постоје: Овако изгледа кад акцијаши од 83 године узму ствар у своје руке

Акцијашки дух није нестао у Крагујевцу. Једном усађено семе другарства, рада и воље да се учини нешто добро, без пара и личне користи, преживело је сва тешка времена, све разлазе, ратове, промене система, па су акцијаши до сада имали чак пет радних акција. У договору са Градом су сређивали школу „Вукашин Марковић“ где их је било 180, заједно са родитељима. У Опорници су уредили запуштени споменик погинулим црвеноармејцима. На Белошевачком гробљу су имали трећу акцију, где су чистили дивље депоније са тог места и отерали 15 камиона смећа. Радили су и у селу Поскурице, а последњи пут пред 21. октобар у Шумарицама очистили све што јавне фирме нису стигле.

Божа Ђурић је командант бригаде Клуба акцијаша града Крагујевца. Има 60 година. У шали каже да је „млад као акцијаш“ и да за њега тек има времена. Био је на седам савезних акција, а на више од 400 мањих.

– Ја сам машински инжењер у пензији, некада радник фабрике аутомобила. Хоћемо да се врати акцијашки дух, ја сам кренуо са 14 година на прву радну акцију. У Орашцу код Аранђеловца. У „Заставину“ бригаду сам ушао чим сам добио посао. А то није било лако. Било нас је 40, који су изабрани међу 40.000 радника. Прошло је 27 година до ове акције. Сада смо успели да нас петнаестак најупорнијих оснујемо клуб 1. априла. То је и дан акцијаша. Сада имамо 60 чланова, од људи наших година до студената, па и основаца – каже Божа Ђурић. Како причају акцијаши, то другарство и пријатељство и пре свега позитивна енергија која је окупљена на једном месту јединствена је појава. Ту је и патриотизам, и жеља за дружењем, младост, рад, такмичење… Песма и радост је важнија од материјалних вредности, појединац је део тима, бригаде, и сви су се борили да тај тим буде најбољи.

– Идеја да се оснује клуб акцијаша и волонтера Крагујевца постојала је годинама. Прошле године је било обележавање 40 година од градње пруге Београд – Бар. Ја сам био на 15 савезних радних акција, а 1972. године сам баш и био први пут на акцији Београд – Бар. Тако се родила идеја да оснујемо клуб – прича Мирослав Копривица (66), који је био широм бивше СФРЈ на акцијама и провео најлепше тренутке младости у дружењу које је за данашње време тешко замисливо.

– Два пута на прузи, три пута Ђердап, исто толико Сутјеска, Дрвар, Сарајево на Олимпијади, Јахорина… Ја сам инжењер заштите на раду, сада сам пензионер, а цео радни век сам провео у „Застави“, која је такође добрим делом направљена радним акцијама – објашњава Мирослав, који је од 1972. кренуо са друштвом у радне акције. Брзо је схватио да се ту најбрже стичу пријатељи и радно искуство…

Док седе и планирају нове акције, акцијаши кажу да је најлепше то што су знали да су „урадили нешто корисно“. Акције су трајале 30 дана, у радним бригадама су се радили јако тешки послови, али су растанци на крају свега били веома емотивни. Пуно другарства, рада, па и љубави које су се рађале и никада нису заборављене.

У „Заставиној“ бригади су тада била четири момка који су нашли девојке, којима су се и оженили…

 

Зоран Костадиновић је економиста, ради у градској управи. Био је први пут на радној акцији „Оток младости“ 1978, код Шибеника у Хрватској. Био је командант универзитетске бригаде.

– Прва акција у студентској бригади, за време распуста, градили смо бившу државу. На пустом острву смо били, разбијали смо камен, направили игралиште, стазе и једну зграду. Све слободно време је тамо прошло, али је било лепо. И жуљева и љубави. У сваком случају незаборавно, јер смо сви спавали под шаторима, који су били за двоје. Радило се од 06.00 до 10.00, па онда по подне. Није било луксуза, али је среће било. Ту сам научио да пливам, када су ме, као команданта, бацили у море, и то по мраку. Како сам пропливао не знам, али нисам заборавио – каже Костадиновић.

ТопПрес/ Извор: Блиц, Небојша Радишић

KOMENTARI

TOPPRESS: 0
DISQUS: 0