Пасуљ – поврће које је спасло српску војску и народ – постао је једна од водећих намирница на списку увозних артикала због варљивих приноса у Србији: да није увоза цена, би била и до 600 динара по килограму.
Шокантно звучи податак да се на увоз пасуља потроши годишње око 9,5 милиона евра, а биљка махом стиже из Киргистана, Пољске и Кине. Жељко Пандуровић из Шапца, који је гајење пасуља започео 2014, најпре је засејао 20 ари у Петковици испод Цера. Сваке године проширивао је парцелу за десетак ари, а ове године пасуљ је произвео на 64 ара.
– У ратарско-повртарској производњи пасуљ је најатрактивнији што се тиче финансијске стране: не тражи много посла, одвија се у топлом делу године и не захтева резидбу као воће. Ако се води рачуна о приносу и агротехници, може да се оствари добра зарада. Наравно, треба пазити да земљиште не буде кисело и да се парцела обавезно наводњава. Када сам започео производњу, имао сам на уму да се пасуљ у Србији гаји на површини 20.000 хектара до 25.000 хектара за разлику од пшенице и кукуруза где говоримо о милион хектара – објашњава Пандуровић.
Међутим, то многима није довољан мотив да се одлуче за ову производњу, пре свега јер гајење пасуља захтева механизацију – комбајн, ветрењачу и сита – што захтева додатно улагање. Ипак, математика је на страни зараде, ако се примени агротехника приликом узгајања пасуља.
– Да би се један хектар засејао пасуљем потребно је око 150.000 динара, уз услов да се користи семе из сопствене производње. Ако се оствари три тоне по хектару, мада сам ја остваривао од 2,2 до 2,5 тоне по хектару, и прода по 200 динара по килограму, онда је јасно колико је исплативо. Све то подразумева додатну бригу ако је година сушна, али и када је кишовита па махуне не почну да труле. Тада је гајење захтевно, али је зарада сигурна. Вода, обилно ђубрење и примена агротехнике основни су предуслови. Пасуљ је ратарска култура која у случају да нема воду, гарантује да ће се остварити губици – објашњава.
Српски пасуљ је, међутим, знатно скупљи од азијског. То потврђује и Ђорђе Моравчевић, ванредни професор са катедре за ратарство и повртларство Пољопривредног факултета у Земуну.
Цена коштања пасуља који се производи на нашим њивама превазилази цену пасуља који се увози, нарочито пасуља из Азије. Пасуљ је врста која веома реагује на лоше временске услове, тако да ми уз сву примењену агротехнику не можемо гарантовати да ће принос бити у оптималним границама, тако да у доброј години он може бити три тоне по хектару, а у лошој години 500 килограма по хектару и то је разлог што се произвођачи не усуђују за озбиљнију производњу. Осцилације у приносу зависе од миктроклиматских услова. Цена увозног пасуља може да парира само у години када наш произвођач има одговарајући принос, а то је преко две тоне по хектару – објашњава Моравчевић. Супермаркети, логично, форсирају производ ниже цене.
Већина супермаркета продаје пасуљ из увоза и то се може видети на декларацији где стоји да је из Киргистана или Канаде. Домаћа роба је свежија и поузданија, али производња је недовољна. Потрошачи, такође, не препознају разлику – објашњава др Александар Симић са ратарског одсека Пољопривредног факултета.
Такође, што се тиче квалитета, нема разлике између домаћег и увозног пасуља.
Пасуља четири пута мање од кромпира
Према подацима Републичког завода за статистику у период од 2012. до 2016. године у Србији пасуљ је гајен на површинама од 12.093 хектара, што је четири пута мање од кромпира, док је просечан принос био једна тона по хектару. Пољопривредници се тешко одлучују за производњу због нестабилне климе и варљивих приноса. Са гледишта произвођача, увоз је лош, али са аспекта протрошача увоз је пожељан јер он снижава цену домаћег производа.
ТопПрес/ Извор: Блиц, Мирјана Чворић Губелић