Крагујевац – Традицију обожавања дрвећа на наше просторе донели су још стари Словени, преци су је поштовали, а у скоро сваком српском селу некада је постојало дрво које се називало светилиштем и било је централно место на ком су се људи окупљали. Ово сећање на прошла времена и даље се чува у срцу Шумадије, у селу Рамаћа.
„За време владавине Турака Срби нису смели да се моле у црквама и зато су то чинили испред дрвећа. То је било свето дрво у којем је био уписан крст, па се звало још и „запис“. Урезани крст је стајао на западној страни, тако да онај ко стоји испред њега може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви. Некада су се ту одржавала и суђења, јер се сматрало да човек не сме да лаже поред светог дрвета“, рекла је за РИНУ, Ивана Ћирјаковић етнолог Народног музеја у Чачку.
Ова стара традиција се сачувала до данас, јер се у селима и даље у дрвеће једном годишње урезује крст и залива вином. Улога овог дрвета посебно је истакнута у време обележавња сеоске славе. На том месту чита се молитва и крећу литије, а након тога организовала се гозба. За „запис“ се увек бирало родно дрво, па су кроз Србију то често шљиве, крушке, али и дрво храста.
„Сматра се да ово дрво штити село, људе и стоку од временских непогода и било какве несреће. Оно се чува са посебном пажњом и сматра се грехом уништити га или посећи. Врло често се може чути да оног ко то учини чека божија казна. До Другог светског рата ова традиција је била веома заступљена, у току комунизма је прекинута, а поново се у наша села вратила деведесетих година“, изјавила је Ивана.
Испред дрвета најчешће се налазе такозвани трпезари направљени од камена и дрвета, где су сељани остављали дарове. Колико је поштовано свето дрво говори и податак да се у Источној Србији не дира чак ни отпала кора, а уколико се сруши не помера се.
ТопПрес/ РИНА