Топола – На данашњи дан, 5. новембра 1950. године у Тополи, рођен је Зоран Јовановић, један од најомиљенијих певача народне музике.
Извиканијих од Зорана било је много, бољих од Зорана било је мало.
Зоранови преци (из околине Бијелог Поља) су доселили у Загорицу код Тополе крајем 18. века заједно са Карађорђевим прецима. Одрастање у срцу устаничке Србије предодредило је и Зоранову тврду посвећеност Српству и народној традицији. Мајка Милена је гајила два сина, а отац Живко је био познати басаџија у чувеној екипи, заједно са Шиљом из Клоке, Чуљиком из Трнаве и Попом из Баточине. Уз оца је почео да свира, заволео хармонику, завршио средњу музичку школу и гимназију. Био је ванредно интелигентан, вредан и музикалан. Много пре снимања прве плоче омирисао је кафански дим и савладао умеће певања у колу.
Кад је пустио свој продорни глас 1977. на снимању првенца „Збогом мајко, збогом оче“, Предраг Вуковић Вукас је ускликнуо: „Е, таквог тразим!“. Тако је рођен шумадијски Павароти. Вукас се заљубио у Зоранове висине и искреност. Био је прототип певача нападачког стила, разорног гласа који убија равнодушност.
Вукас је и касније тражио оваквог певача, али га није нашао. Зато му је Вукас највише и компоновао, више од 50 песама: „Капетан потонулог брода“ (оригинал са Буцом Јовановићем на Хит паради 1978), ’’Развио се рузмарин у трави’’, ’’Ружа и бастован’’, „Чуј, мала, малена, ’’Жене мисле све сам рек’о’’, ’’Живећу ја и без тебе“, „Јесења песма“, ’’Одведи ме, друже, под прозоре њене’’, ’’Лишће пада, јесен влада’’, ’’Запалио бих цело село’’, ’’Од Тополе, па до Фрушке горе’’, ’’Лидија’’, ’’Није мени 15 година’’, ’’Залазак сунца у октобру’’, ’’Расти, рузмарине’’, ’’Да Моравом вино тече’’…Поред Вукаса снимио је доста лепих песама и са осталим ауторима: „Поморавски врбаци’’, ’’Момак Моравац’’, ’’Ој, Србијо’’, ’’Куда после тебе’’, ’’Еј, мој брате’’, ’’Преживећу, преболећу“, ’’Спавај, кћери моја’’ (Кемиш), ’’Момак враг’’ (Драган Александрић), ’’Довиђења, лепотице моја’’, „Срце, издајицо, мируј’’, ’’Рачунај на незнаног свата“, ’’Све за тебе’’, ’’Нек’ ми тебе не дирају’’ (Миша Мијатовић), „Свадба“ (Мома Станојевић), „Ех, ти, моја жељо пуста“, ’’Који ти је ђаво“ (Шабан Шаулић), „Ти си жена над женама“, „Кад погледам с Космаја планине“ (Доца Иванковић)…
Зоран је знао и сам да компонује и напише текст. У песми ’’Малена моја’’ показао је како може да отпева прелепу баладу, прави народњачки шлагер.
Важио је за једног од најплаћенијих народњака у бившој Југи. Певао је најскупља весеља по околини Београда (још кад су Миријево и Жарково били села код Београда), чувене свадбе у пожаревацком крају, где је докторирао на певању у колу. А тек вашари: у Шапцу, у Пожаревцу, у Паланци, у Коларима, на Тресијама.
Снимио је петнаестак плоча за ПГПРТБ и петнаестак година био скинут са националне телевизије због певања четничких песама. Зато се није скидао са најслушанијих радија тог доба.
У мојим радио емисијама био је један од најударнијих. Чим падне слушаност после неке информативне емисије, ја пустим туру Зоранових песама. Нешто размишљам, Зоранов глас је данас најпотребнији баш у београдском етру. Убијеним у појам баш овакав треба потпаљивач народњачке ватре. Да сам којим случајем возач јавног превоза, одврнуо бих до даске у јутарњем шпицу „Ко је спав’о – спав’о, а ко није – није“. У поподневном шпицу вртео бих Београђанима „Сад ме боли страна лева“. Ето антидепресива, ето убице равнодушности. Зоран је и најбаналније стихове певачки закуцавао.
80-их година је заједно са ’’Кинезом’’ и ’’Мрдом’’ са Радио Шумадије основао Естрадну фудбалску репрезентацију у коју је позвао и Мирослава, Шабана, Мишу Мијатовића, Радишу Уросевића, Новицу Урошевића, Сенада Милановића, Хариса Џиновића, Перу Црнобрњу као голмана (то је мој покојни колега што беспрекорно говори стихове на почетку песме „Запалио бих цело село“). У оваквој постави Бора Чорба је успео да догура до резервног голмана. Одиграли су много хуманитрних утакмица, певали за ’’Привредни препород Србије“, на опроштајној утакмици Христа Стоичкова…
Био је нобично искрен и правдољубив човек. Волео је песму, али не и лажни сјај естраде и фолирање колегиница. Презирао је умишљене звезде које су постале певачице тако што су прале чаше и спавале са газдама.
Био је убеђени патриота и демократа и у животу и у политици. И поред поштено зарађеног, није био срећан у несрећној Србији. Поживео је само 55 година.
И кад је умро, оставио је уговорене наступе за наредне две године! Оставио је и сина Бобана, ћерку Биљану, супругу Мицу и унука Зорана који с поносом носи дедино име.
ТопПрес/Извор: Телеграф.рс