Чолиће притисла тешка мука: Самохрана мајка брине о болесном сину, док је кћерка потпуно слепа

Чолиће притисла тешка мука: Самохрана мајка брине о болесном сину, док је кћерка потпуно слепа

Топола – Једна мука никада не иде сама, тако је и у породици Чолић из Љубесела. Самохрана мајка Љиљана (70) у скромној приземљуши брине о тешко болесном сину Александру (47) а пар километара даље у стану од исте болести болује и њена две године млађа кћерка Јелена (45). Њихова болест Morbus neuroni motori (болест моторног неурона), узела им је најбоље године живота и приковала их за постељу.

„Моја деца су била здрава, редовно су похађала наставу, били су добри ђаци. Аца је служио војску, живот нам је био нормалан и све је било у најбољем реду. Остала сам сама са њима кад су имали три и пет година, али борила сам се и никада нису били болесни. А онда изненада почела је наша агонија, прво Аца са 27 година почео је нестабилан ход, из дана у дан стање се мењало на горе, како су одумирале ћелије мозга болест је показивала сву своју лошу страну. Оштећен му је вид, говор, не може да се креће, у почетку је могао да седи, чита новине сада је прикован за кревет и не може ништа. Не смем да га оставим самог, 24 часа сам уз њега, ако морам да одем до града ја платим жену да га причува“, прича за ТопПрес  Љиљана Чолић.

Љиљана сама брине о болесном сину, фото: ТопПрес

Ова напаћена жена већ 20 година брине о болесном сину, а последњих 10 година и о кћерки. Брату и сестри ова тешка болест уништила је живот и сваку наду у боље сутра.

„Јелена је оболела касније, али ево већ десет година и она се пати као и Аца. Она је моје судбине, самохрана је мајка седамнаестогодишњег сина Николе, којег на жалост више не може да види због ове болести. Потпуно је слепа, не може да се брине о себи не устаје из кревета. Морала сам да платим жену да је пази јер ја сама не могу да се бринем о двоје одраслих људи, то је велика мука. Наши животи су се претворили у пакао, не знамо више да се радујемо“, каже  дрхтавим гласом ова храбра мајка.

Љиљана се свих ових година бори уз помоћ добрих људи, како каже највише јој значи подршка и пријатељска рука, јер тада зна да није сама.

Љиља и Срђан Срећковић испред породичне куће Чолић у Љубеселу, фото: ТопПрес

„Повремено нас се по неко сети, слали су нам Коензим Q 10, пакете за кућу. Српска братска помоћ из Канаде нам на четири месеца пошаље новчану помоћ. Бивши председник општине Драган Живановић увек ми је излазио у сусрет, помогли су да се асфалтира прилаз кући. Ја имам 14.000 пензију и исто толико Аца прима туђу негу. Највише купујемо пампрес пелене,  треба нам прашка 10 килограма једва траје десет дана. Хигијенска средства су увек потребна јер су обоје 24 часа у постељи. Нисам успела да обезбедим дрва за зиму, не вреди, не могу све трошкове да подмирим“, рекла је Љиљана.

Ову породицу често обилази Срђан Срећковић из Тополе, он је, како Љиљана каже увек био уз њих и покушавао колико је могао да им помогне.

„Поред дрва за зиму, покушаћемо да наткријемо овај простор исред куће, купатило треба да им се реновира, како би Љиљи олакшали да може да води хигијену и бригу око болесног сина. У име Равногорског покрета и у име Козачке станице Благовести, помоћићемо физички колико можемо“, поручио је Срећковић.

Нова власт препознала је проблем породице Чолић, Дејан Пантић члан општинског већа за социјалну заштиту посетио је ову породицу и том приликом нагласио да је потребно што хитније санирати канализациони одвод.

„Покушаћемо колико можемо да помогнемо ову породицу. Донирани су им коензими, купљена су инвалидска колица. Трудимо се да им у што краћем року обезбедимо дрва за зиму. Имали су проблем са канализацијом, тај проблем ће убрзо бити решен. Тешка животна прича, много нагомиланих проблема али заједничким снагама решавамо једно по једно“, рекао је Дејан Пантић.

Контакт телефон породице Чолић:  064/03-36-608.

ТопПрес

Аца је био потпуно здрав, фото: приватна архива

KOMENTARI