Крагујевчанин Милија Маринковић, дипломирани хемичар, бивши директор познате фабрике и судски вештак, обновио је прадедин виноград из 1923. у родном селу Лужнице и постао винар. Каже, у Шумадији се виноград не затире, него преноси са генерације на генерацију.
У томе му је помагао пресрећни отац Милан, старина који је због винограда заборавио да му је 80 година и који је све стубове за шпалир спремио и дотерао у њиву. Производњу вина ће наследити Милијин син Маринковић је дипломирао хемију, специјализирао органску хемију, био директор фабрике коже „Партизан“, а сада је судски вештак за кожарску технологију и заштиту животне средине. Поред тога, бави се уградњом опреме за артеријске бунаре и индивидуалне водоводне системе. Много ради.
– Али, иако имам посла на неколико страна, то што сам рођен на селу вуче ме њему. Одрастао сам у кући која је одвајкада имала виноград, мој прадеда посадио је свој 1923. године, моји су били винари, па ни ја нисам одолео. Дуго сам само о томе размишљао. Пре две године искрчили смо стари виноград и на радост мог оца посадили нови. Већ прво вино дало ми је подстрек да наставим – прича Милија.
А до винограда Маринковића у селу Лужнице, у крају познатом као Рајац, стиже се Карађорђевим путем, крај кога је била и вождова механа на врх брда.Виноград је на 60 ари, а засађен је винским сортама грожђа – каберне, прокупац и тамјаника. У првој години рода Маринковићи су имали око 500 литара вина. То је за ову старост винограда одличан принос.
– На српском тржишту је све већа тражња за домаћим, здравим вином. Купац жели да види где је расло воће од кога су прављени џем, сок, вино и ракија. Све се више тражи квалитет, са минималним присуством „хемије“ и ја ћу уживати у томе да правим квалитено вино, као што су и моји преци правили – каже Милија.
Баш као и ти преци, Милија је са оцем, рођацима, комшијама и лужничким свештеником, недавно на Светог Трифуна обишао виноград, залио лозу вином, орезао прве чокоте и помолио се за добар род.
Његов отац Милан каже да је срећан што породица после толико година опет има виноград.
– Волим виноград, али то ти је велики господин, много тражи. Кад га прскаш, неће по јаком сунцу, а неће ни када нема сунца. Ко воли да ради, виноград да сади, одавно се зна. У моје време било је довољно дедино и очево знање о лози и вину, а сада се виноград још више погосподио, па тражи веће образовање. Али, има ко има и знања и воље, хвала богу – смешка се старина.
Верује да ће се у њихов крај виноградарство вратити на велика врата. Као у време Карађорђа Петровића који је такође био винар.
ТопПрес/ Извор: Марија Раца
KOMENTARI