Пољопривреда Србије – и даље се заносимо

Пољопривреда Србије – и даље се заносимо

У свим земљама Европе с напредном пољопривредом постоје нека правила за стално одржавање напретка. Основу тога чине: газдинства са усклађеним односима биљно-сточарске производње; затим, самоорганизована удруживања производња-прерада-пласман као и обавезно стручно школовање и редовно дошколовавање.

Србија има у непосредној близини више угледних држава, са сличним условима. Од њих могу да се директно преузимају многа решења. У развоју пољопривреде тих држава као најважније истиче се велико смањење броја газдинстава и одговарајуће повећање обрадивих површина по газдинству. Тиме се само делимично смањивао број становника села, а јако се смањио број активних пољопривредника. У истом периоду је укупна производња стално расла уз смањивање трошкова по јединици производње.

Овакав процес се код нас тешко схвата, и то не само од стране државно-политичких већ и стручно-научних кругова. Уз свакодневну кукњаву како нам нестају села, праве се планови како то спречити! Ако се то и може разумети од стране политичара, несхватљиво је да на то олако наседају стручњаци. Они би требало да знају да само један добар пољопривредник може да уради више него пет оних који су већ поодмакли с годинама и слабо опремљени.

Слично је и са појмом удруживања. У Србији као нигде у свету то постаје задатак политике. Поготово кад уз њега иду и милиони евра од државе за што брже формирање великог броја задруга! Тиме се као гарантује све! Не само високи напредак и скок наше пољопривреде са дна у Европи! При томе се не дају никаква мерила за оцену да ли је то баш тако. Као по оном кад кадија тужи и суди! На основу чега ће 500 нових задруга подићи ниво пољопривреде када се објективно не зна шта уради ових већ формираних више од 300! Па чак и да се нешто успе у једној години, то не значи ништа. Период од десетак година је минимум за неку објективну оцену и за закључке. Основу удруживања чини производња ради смањења трошкова с прерадом и коначним пласманом. Тек тада право удруживање има сврху и даје очекиване резултате.

Као трећи сегмент унапређења пољопривреде важи школовање. Оно се и у свету најтеже схвата у целини. А суштина је да ниједно газдинство не може да води неко ко није стручно школован! У овом тренутку би то у Србији био немогућ услов за више од половине постојећег броја газдинстава! Још јаснији су услови за стручњаке саветодавне службе. Као високо образовани стручњаци-специјалисти они су обавезни да се сваке године дошколују за потребе газдинстава које саветују. У пољопривреди напредак подједнако обезбеђују школовани пољопривредници и специјалисти-саветодавци!

У пољопривреди Србије треба спречити наивна представљања и заваравања о њеним тренутним могућностима. Најчуднија су обећања око извоза меса у десетинама хиљада тона! Слично је и са извозом жита као полупроизвода. Посебно тешко пада заташкавање приче о опадању квалитета земљишта са дугорочним великим негативним последицама.

Колико год је стање пољопривреде Србије лоше, још теже је с несхватањем тог стања и с нереалним приказивањем с ретким позитивним примерима. У исто време Европа поставља све новије строже услове. Два од њих се посебно истичу: прецизна контрола порекла свих елемената у производњи, преради и пласману сваког производа и све већа настојања да производња буде заиста органска!

На питања шта треба урадити у Србији, тешко је кратко и озбиљно одговорити. Поготово што и даље влада народна мудрост „село гори”…! Или питањем ко то погрешно или чак лажно припрема податке за јавност па тиме заварава и нас и свет? Код наших најбољих земљишта нестаје хумус, извозимо наша златна жита, а увозимо много тога сумњивог порекла и квалитета, и даље уништавамо сточарство па тиме и радна места, а о свему томе ћути чак и стручна јавност! За јавност пољопривреда Србије има јаркоцрвени кров, а нико не спомиње урушени темељ? Да ли ради тога што се такав темељ не може повратити за само четири године, па је боље и не почињати ништа! Једно од већих заваравања је и погрешна помоћ државе пољопривреди. Тешко ће се схватити да то не сме да буде социјална помоћ као срамота за здраву пољопривреду, већ да треба дати оном ко већ има и може да за све створи још више!

ТопПрес/ Извор: Политика, Проф. др Милан Ст. Тошић

KOMENTARI