Почела је сезона брања и сакупљања ораха у Србији, а овогодишњи приноси су просечни – кретаће се око 20.000 тона, што неће бити довољно ни за половину потражње домаћег тржишта. Оно што је сигурно јесте то да ће цена овог воћа и ове године бити „јака“. Већ сада се у трговинама и на пијацама за килограм језгрa тражи 1.000 и више динара, па је питање да ли ће га домаћице користити за справљење торти и колача за предстојеће славске трпезе.
Према подацима стручњака из ове области, у Србији је засађено око 1,4 милиона стабала ораха, и то на површини од 4.800 хектара. Од тога се тек петина, односно нешто више од 280.000 стабала, гаји на плантажама уз примену свих агротехничких мера, а остатак су стабла дивљег ораха, који даје знатно ниже приносе.
– Код нас се углавном гаје ораси „дивљаци“, које карактерише лош принос, који се креће од 15 до 20 килограма по стаблу у пуној родности, а требало би да буде дупло већи. Тек пре две године, када су локалне самоуправе почеле да дају субвенције, људи су почели озбиљније да се баве узгојем ораха, и било би их још више, али на нашем тржишту је стални дефицит садног материјала ове воћке – испричала нам је Светлана Пауновић, научни сарадник Института за воћарство у Чачку. – Уврежено је мишљење да орах не треба ђубрити, орезивати, заливати, што је потпуно погрешно. Њега треба посматрати као и сваку другу воћну врсту, која захтева примену свих агротехничких мера, како би давао бољи принос и квалитет рода.
Она нам је казала и да годишњи принос у Србији варира, креће се од 20.000 до 25.000 тона. Те количине не могу да задовоље ни половину домаћег тржишта, па се орах увози, и то углавном из Турске. Процене стручњака су да тренутно европском тржишту недостаје чак 100.000 тона ораха годишње.
Прошле године је у нашој земљи посађено више од 100 хектара најисплативије америчке сорте ораха чендлер.
– Моја плантажа се простире на око два хектара, прошле јесени сам је проширио за хектар. Приноси се крећу до 30 килограма по стаблу. Задовољан сам ценом, а и све што произведем одмах продам, јер тржиште просто вапи за орасима, посебно с јесени, када почиње сезона слава – рекао нам је Вељко Михајловић, воћар из околине Чачка.
Селекција
Рад на селекцији ораха у чачанском Институту за воћарство почео је још 1950. године. До седамдесетих година издвојено је више од 20 типова ораха. Најбољи типови су размножавани и увођени у производњу. Тако су добијене прве домаће селекције ораха (ибар, вујан и овчар), а тиме је и обогаћен доста скроман сортимент ораха у то време.
ТопПрес/ Извор: Новости, В.Илић