Топола – Петар (45) и Наташа (41) Пантић изродили су три здраве, лепе девојчице. Кажу, оне су њихов понос и вера да ће сутра да буде боље. Ипак, тешко им пада што потомцима не могу да приуште детињство какво имају остали малишани.
„Ни супруга ни ја немамо посао. Једини извор прихода је моја надница, кад је сезона радова у пољу ја радим од јутра до мрака не бих ли зарадио неки динар. Сада нема посла па и ја чекам да ме неко позове, идем по селу да помогнем коме је потребно како би узео неки динар и прехранио децу. Супруга чува нашу нејач и брине о њима па не може да се запосли нигде јер нас двоје живимо сами. О најмлађој ћеркици не би имао ко да се стара, а две одраслије иду у школу“, прича за ТопПрес Петар Пантић.
Валентина је трећи разред, Николина први а најмлађа Кристина има непуне четири године. Од родитеља ништа не траже, добри су ђаци а за доктора не знају.
„Деца су ми добра, то је моја снага. Послушне, мајци помажу у кућним пословима. Али, тешко ми пада што немам ни чизмице да им купим, сад кад је био снег оне до школе иду у патикама које су носиле преко лета. До школе иду пешице километар, никада ништа не траже. Знају да нема, оно што поседујемо поделимо најпре деци јер наше лепе девојчице не смеју бити гладне, а за нас двоје шта остане и ако остане“, додаје Пантић.
Ови честити људи немају право на дечји додатак, нити било какву помоћ или новчану накнаду, јер глава породице Петар поседује девет хектара земље.
„Ја имам здравствених проблема, кичма ми није добро, нога ме боли. Као мали имао сам оштећење ока, па и не видим на њега добро. Иако нисам доброг здравља радим колико могу. Немам могућности да обрађујем земљу. Имамо мало шуме користимо дрва за огрев да ми деца бар не зебу. Због те земље нисам могао да остварим никакву помоћ, али даће Бог да једног дана уз помоћ добрих људи могу да је обрађујем па да имам и зараде од тога“, рекао је Петар.
Кућа је старије градње, Петар је успео да уведе воду али није имао новца да уради купатило.
„Најтеже ми је што немамо воду, супруга наше малишане купа над коритом. То су ипак девојчице, тешко је, недостаје им за нормално одрастање оно што имају друга деца“, дрхтавим гласом каже Петар.
Ове девојчице, са осмехом, храбро стоје уз родитеље, верујући да ће сутра бити боље.
ТопПрес
