Tопола – Јелена Кундовић (36) слободно време посветила је трчању и језгровито објашњава због чега.
„Радим са децом и то ме испуњава. Поред тога бавим се рекреативно трчањем на дуге стазе. То значи за сада на 10 километара и полумаратон од 21 км. Трчим и активна сам читавог живота, овим се бавим тек мање од године. Мој први полумаратон био је 31. Београдски. Овом трком сам показала себи да могу и од тада сам почела да учествујем на тркама“, рекла је за ТопПрес Јелена Кундовић, дефектолог из Тополе.
Амбициозна жена сама се финансира и за њу не постоји немогуће. Има пуно планова које је себи задала за ову годину.
„Учествовала сам у пет трка, од тога четири полумаратона и једну трку од 10 километра. Наредене сезоне планирам још више такмичења. Ових пет трка подразумевају и припреме. Спремам се трчећи, четири полумаратона од 21 км захтевају око 1.000 претрчаних км за годину, кроз тренинге и вежбе. Трчим отприлике сваког другог дана, преко седмице и кад радим трчим по 5-6 км а викендом се трудим да то буде 10 км или више“, казала је Јелена.
Ипак, није јефтино трчати.
„Патике и опрема су скупи, пут такође али се некако снађем. Вероватно би трчала чешће да имам неки начин да се финансирам. Желела бих да направим удружење тркача рекреативаца. Има нас у Тополи и зашто да се не удружимо?”, истакла је Кундовић.
Јелена мисли да би на тaј начин постали „видљивији и остварили неко право”, додајући:
„За сад, ја сам једина жена. Ове године ми је циљ да спустим своје време на испод два сата. То подразумева пролаз или пес испод 6:00 мин /км. Тренутно је 6:35. Никада не смемо заборавити људе који су болесни и стога желим да крајем сезоне истрчим Плави круг, то је маратон посвећен људима оболелим од дијабетеса. То би био мој први маратон од 42 км“, објашњава Кундовић.
Као и за све у животу, тако и за бављење спортом драгоцена је подршка. Јелени је највернија публика син.
„На почетку скоро нико није веровао да ја то могу. Говорили су да нисам за то. Да сам ја за неке кратке експлозивне трке. Да ми је конституција таква. Не личим баш на тркача како га замишљамо, имам 170 цм и 70 кг, можда и више, сад после зиме. Прилично је напорно носити велико тело 21 км. Али то што је тешко не значи да је немогуће. Мој син је увек веровао у мене, он ме прати на тркама, навија за мајку и увек је спреман да ме подржи на тренингу. Чак га по некад убедим да трчи са мном, додуше на краће трасе, али ипак је он тај који ме је увек подржавао. Највећим успехом ћу сматрати ако допринесем да мој син заволи трчање и почне живети активно и здраво”, сматра Јелена.
Супруг је поносан, али и љубоморан на време које посвећујем трчању, додала је Јелена.
„Мени је лоше време само снег и поледица, све остало није лоше. Ја волим да трчим и по киши и по сунцу и по хладноћи. У тренингу ме само спречи лед и снег и то само зато што немам адекватну обућу. Моје патике су за суво време, клизају се јако и плашим се повреда. Ја сам доказ да свако може живети свој сан. Упорна сам у томе зато што то волим. Прелепо је на тај начин обићи свој крај. Желела бих да трчим чешће, да ме материјална средства не ремете, као и да направимо клуб јер ћемо тако лакше доћи до средстава и приуштити и неку трку ван земље, у окружењу“, закључује маратонка Јелена Кундовић.
ТопПрес