Горњи Милановац – Кажу да све срећне породице личе једна на другу, a свака несрећна – несрећна је на свој начин. Ерићи из села Горњи Бањани једни су од оних чији је живот сплетом чудних околности, био и на једној и на другој страни, а од огромне трагедије и скоро „затртог семена“, данас су једна од најбројнијих породица у горњомилановачком крају.
Њихова прича сеже пре једног века, када је у ратове отишао прадеда Живојин. Са собом је повео најстаријег сина Радича, а петорицу малолетних је оставио у селу.
„Пред сам крај рата прадеди је настрадао син у Албанији. Тешко је то поднео, али се надао да га ипак по повратку чека пуна кућа. Кад је стигао са ратишта дочекала га је још трагичнија вест – од тифуса му је умрло и свих пет синова који су остали кући“, прича за РИНУ, Драган Ерић.
Мислили су да за њих више нема спаса, ни наде. Међутим, Живојинова жена Милунка која је данима кукала за изгубљеним синовима уснила је једно вече чудан сан.
„У нашој породици се са колена на колено преноси прича како је баба Милунка сањала настрадалог сина Радича, који јој је рекао да престане кукати и плакати. Према њеној причи, казао јој је како се те године на Митровдан растужила, тако ће се следеће године на исти тај дан обрадовати. То не би имало толиког значаја, да се прабаба баш осмог новембра следеће године није породила и добила још једног сина, Гвоздена, она је имала 46, а прадеда 49 година“, каже Драган.
На тај начин породица Ерић спасила се од потпуног црнила, наставила је да живи. Ипак, током Другог светског рата, Гвозден ј е био у затвору и осуђен на смрт. Ту је будућност Ерића опет била доведена у питање, али се једини син чудом спасао стрељања и вратио у родно село. Ту се Гвозден оженио и он је добио сина, а лоза се, на сву срећу, наставила.
„Мој отац је добио мене, ја имам такође два сина, а они су са својим породицама изродили још четворицу и наравно ту су и унучице. Сада је пуна кућа, има нас тринаест чланова. Сви живимо под једним кровом, слажемо се, радимо заједно и моји синови са својом децом не желе да иду у град, него смо овде наставили да негујемо наше огњиште. Најлепше је за празнике кад се сви заједно окупимо за трпезом. Једном унуку смо дали име Гвозден, по деди чије рођење је спасило ове наше Ериће, јер без њега не би било ни свих нас“, рекао је Драган.
Село Горњи Бањани једно је од најживљих у Западној Србији, јер у две стотине домова живи око 80 малишана. С обзиром на број дечице под једним кровом, Ерићи поприлично утичу на позитиван наталитет, а и сами кажу да се надају да добију још потомака.
ТопПрес/ РИНА
