Чачак – На данашњи дан пре 104 године, 25. октобра 1918. године (12. октобра по старом календару), 40 дана после пробоја Солунског фронта (15. септембар 1918. године), ослобођен је Чачак у Првом светском рату. Српска војска стигла је на обале Ибра и Западне Мораве. Једна од последњих жртава окупатора био је Вељко Мишовић, председник атеничке општине, који је на вест да су наши војници стигли до Kраљева исцепао слику аустријског цара Kарола. Стрељан је пред зградом атеничке општине, а сахрањен сутрадан, по доласку српских јединица у Атеницу и Чачак.
Аустријска војска је рано у зору напустила Чачак, а за собом при повлачењу руше железнички и путнички мост на Морави. Аустријанци се при повлачењу труде да нанесу што већу штету, а присутна је и пљачка локалног становништва. Четници (комите) Божидара Kараклајића нападају Аустријанце и Немце на Љубићу и наносе им велике губитке. Да би спречио пљачку аустријске војске у повлачењу пешадијски поднаредник Радојица Левајац окупља сељаке из околних села, напада окупатора са обронака планине Вујан и наноси му велике губитке. Око 10 часова у Чачак стиже први српски војник, наредник Милан Гавровић на коњу (по другим изворима први је у ослобођени Чачак ушао војник Драгутин Поповић). Улицама куда је пролазио, обасипан је цвећем уз клицање огромног броја окупљених Чачана. Започело је велико народно славље. После три године народ је први пут видео српску униформу и свог војника. Распитивали су се када ће стићи остатак српске војске. Увече је у чачанској цркви држано благодарење, а прота Велимир Белопавловић одржао је свечани говор.
После три дана у слободни Чачак стигао је Војвода Степа Степановић, командант славне Друге армије, коме је приређен величанствен дочек. Војвода је довезен аутомобилом праћен својим штабом и одсео у свом дому у Сарајевској улици. Дочекао га је предратни председник Јован Михаиловић и захвални грађани. Војвода је на поздраве одговорио говором о нечувеној храбрости и пожртвовању српских јединица при пробијању Солунског фронта и ослобођењу српских територија. Пред војводиним домом овом приликом спаљена је аустријско-мађарска војна застава пронађена у олтару чачанске цркве. Протојереј Сретен Михаиловић објаснио је да је окупатор уз све друге злочине и насиље, поскидао звона са ове српске светиње и околних манастира, па је правда да Чачани запале аустријску заставу као симбол њене пале моћи и војничког пораза. Спаљивање окупаторске заставе народ је поздравио клицањем. Војвода Степановић и његова Друга армија наставили су ослобођење крајева преко Дрине, Босне и Херцеговине до коначне победе и стварања заједничке државе Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
ТопПрес/ Глас западне Србије
