Дан српског јединства, слободе и националне заставе биће данас обележен у више градова у Србији, низом манифестација којима ће присуствовати и највиши државни врх Србије.
Празник је установљен 2020. године, и од тада се сваког 15. септембра вијоре заставе на зградама различитих институција.
Закључком Владе Србије од 11. септембра 2020. дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар, обележава се као – Дан српског јединства, слободе и националне заставе, а исту одлуку дан раније донела је Влада Републике Српске.
Датум 15. септембар, изабран је за обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе, јер је тог дана 1918. године пробијен Солунски фронт, а на основу одлуке влада Србије и Републике Српске о заједничком обележавању овог датума.
Од времена избијања Првог српског устанка и почетка Српске револуције 1804. године није коришћена једна унифицирана, стандардна застава, већ су истицане разноврсне војводске заставе, базиране на средњовековном наслеђу и религиозним симболима, најчешће знаком крста.
Слично је било и у време Другог устанка, када је Милош Обреновић на Цвети у Такову 1815. године развио свој стари војводски барјак.
Са настанком аутономне Кнежевине Србије 1830. године почело се озбиљније размишљати и о званичним државним симболима.
Од доношења Другог хатишерифа (1830. године), настојало се да се дође до јединствене заставе и грба.
Јован Петровић (Ковач) је тада израдио српски грб од гвожђа – бео крст са четири оцила на штиту који је истакнут на кнежевом двору истог дана када је прочитан Хатишериф.
Прву званичну државну заставу нововековна Кнежевина Србија добила је по одредбама Сретењског устава.
„Боја народна србска“ јесте отворено црвена, бела и челикасто-угасита.
Грб се састојао од крста на црвеном пољу и четири огњила међу краковима окренутим према њему.
Био је опасан зеленом маслиновом гранчицом са леве и храстовом са десне стране.
Другог дана рада Сретењске скупштине, 15. фебруара 1835. године прочитан је текст Устава, на који су кнез и посланици положили заклетву испод нове заставе са грбом Кнежевине Србије.
Церемонијал на самој скупштини је брижљиво припремљен, уз истицање знакова српске државности – заставе, грба и народних боја.
Колико се значаја придавало државним знамењима, сведочи податак да је грб био урезан на поклонима Скупштине кнезу, сабљи и златној чаши.
Како је Сретењски устав био на снази свега две седмице, до почетка марта, када је привремено, а 11. априла 1835. године коначно суспендован, тако је практично нестало и заставе која се у њему истицала.
Имајући у виду да су питања заставе и грба била важна државна питања, кнез Милош Обреновић је желео да Кнежевина Србија свакако и званично добије право на ове симболе. Кнез се у преговорима са турским представницима позивао на привилегије које су тада уживали Влашка, Молдавија и Самос.
За време кнежевог боравка у Цариграду 1835. године утврђен је изглед српске заставе и договорено да султан изда ферман по том питању.
По одредбама фермана, из децембра 1835. године, Србима је дозвољено истицање заставе на трговачким бродовима, односно „тробојног барјака, на коме је горња част црвене, средња плаветне, а доња беле боје“.
Иако ферманом нису била прописана додатна национална обележја, кнез је одлучио компромисом реши ово питање, односно да на средину плавог поља стави српски грб без круне, а на црвеном пољу три полумесеца, као знак турског суверенитета над Кнежевином.
Хатишериф из 1838. године (тзв. Турски устав) није доносио одредбе о застави и грбу. Упркос српским захтевима да у текст устава уђу одредбе о застави и грбу, Порта је овај предлог упорно одбијала.
Међутим, услед велике упорности кнеза Милоша и инсистирања за постојањем српске заставе, почетком јануара 1839. године издејствован је посебан ферман, којим је Србији одређена застава.
У ферману се истицало да ће се застава састојати „од три цвета, односно, одозго црвеног, у среди плавог и одоздо белог“.
Додатно је прецизирано да се на средњем, плавом, пољу заставе налази грб Србије.
У циљу истицања султановог суверенитета и вазалног положаја Србије требало је да на црвеном пољу, у горњем левом углу стоје четири звезде.
Иако изглед самог грба није истакнут у ферману, сачуван је веран опис његовог тадашњег изгледа:
„У средини бео крст на црвеном пољу са четири огњила челикасте боје окренута према крсту. Крст и црвено поље окружује венац, с десне стране храстове, а с леве маслинове гранчице с плодовима, који су повезани у дну плавом пантљиком, а при врху венац се спајао. Изнад крста и венца налазила се кнежевска круна црвене боје украшена златом и драгим камењем са златним крстом на врху. Од круне се спушта кнежевска порфира на којој лежи грб.“
Овим ферманом Порта је први пут признала Србији право на национални грб, чиме је још више потврђивала њен државни статус.
Колико се водило рачуна о државним знамењима сведоче подаци да је приликом отварања српске агенције у Букурешту на њој истакнута само српска застава, а кнез је тражио и да сваки топ, који се правио за потребе Србије, има урезан српски грб.
Од 1867. године, када је кнез Михаило Обреновић успео да добије градове (Београд, Смедерево, Шабац и Кладово) и уклони последње турске гарнизоне из Србије, као једини вид султановог суверенитета остала је да се уз српску тробојку вије и турска застава на бедемима београдске тврђаве.
Након Берлинског конгреса и стицања независности 1878. године, са тадашње заставе Кнежевине Србије скинуте су четири звездице, као последњи остаци османског суверенитета.
Ова застава остала је у употреби наредне четири године.
Србија је 6. марта 1882. године проглашена краљевином, а Милан Обреновић првим нововековним краљем.
Тада је промењена и државна застава, односно грб.
У закону из 1882. године истиче се да је „грб краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом на сваком углу крста. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштом коме се на врху налази краљевска круна“.
Изглед грба и заставе Краљевине Србије унети су и у текст Устава из 1889. године: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста“.
Народне су боје: црвена, плава и бела.
Краљевина Србија је црвено-плаво-белу тробојку користила све до децембра 1918. године, односно до оснивања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованог у Краљевину Југославију.
Распоред боја на југословенској застави био је плавобелацрвена, са новим грбом. Као вид симбола Србије у грбу Краљевине СХС/Југославије, остала су четири оцила на црвеном штиту.
Након окончања Другог светског рата и стварања нове државе, свака од шест република тадашње Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ, 19451963), односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ, 19631992) имала је сопствену заставу, па тако и Србија (црвено-плаво-белу) – са петокраком. То је трајало све до 1992. године, када је петокрака уклоњена.
Распадом СФРЈ, одлуком скупштине од 27. априла 1992. године Створена је нова држава – Савезна Република Југославија, коју су чиниле Република Србија и Република Црна Гора.
Застава СРЈ била је југословенска тробојка (плаво-бела-црвена) без петокраке, док је застава Републике Србије била црвено-плава-бела тробојка.
Након формирања Државне заједнице Србије и Црне Горе (фебруара 2003) задржана су државна обеежја СРЈ.
Закључак у употреби грба, заставе и химне Републике Србије донео је препоруку Народној скупштини, председнику Републике, министарствима, посебним организацијама, службама Владе, Уставном суду, судовима, јавним тужилаштвима, Републичком јавном правобранилаштву, органима за прекршаје, Народној банци Србије, Управи за заједничке послове републичких органа, органима аутономних покрајина, општина, градова и града Београда, као и јавним службама и другим правним лицима чији је оснивач Република Србија, да употребљавају грб, заставу и химну Републике Србије у складу са овим закључком.
На овај начин у употребу је враћена тробојка са грбом.
Уставом Републике Србије из 2006. године утврђено је да Република Србија има свој грб, заставу и химну, те да се изглед и употреба грба, заставе и химне уређују законом.
Народна скупштина је 2009. године донела Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије.
На основу овог Закона, Влада је 2010. године донела Уредбу о утврђивању изворника Великог и Малог грба, изворника заставе и нотног записа химне Републике Србије.
Застава Републике Србије користи се као: државна застава, народна застава, са размерама три према два (дужина према висини), стандарда: државна застава квадратног облика коју користе председник Републике и председник Народне скупштине.
Ова државна застава Републике Србије је у употреби данас.
Изложба српских застава кроз историју биће одржана данас од 17.00 часова у Великој Галерији Дома културе Студентски град.
Изложбу је организовала Фондација за српски народ и државу.
ТопПрес/ Извор: Танјуг