Топола – У Тополи, али и читавој Србији последњих година направљен је велики искорак када је у питању виноградарство. Топола као рурална општина свој развој базира управо на виноградарству, али и на туризму и пољопривреди. Читав овај крај од давнина је препознатљив по виновој лози, која у овим крајевима доноси грожђе посебне мирисне ноте од којег се справљају врхунска вина која се дистрибуирају по читавом свету.
„Мислим да је направљен један гигантски корак у самом винарству. Иначе, Шумадија је делила судбину српског винарства. Оно по чему је Шумадија била препозната пре Другог светског рата јесте да су ту била изузетно квалитетна вина, да је се ишло искључиво на једну врсту, да кажемо слободно, елитизма, док је после Другог светског рата, због саме промене политичког система, идеологије, то постала прича апсолутног квантитета , а не квалитета. Након слома бивше државе, деведесете године су биле врло трагичне за српско винарство, па самим тим и за само винарство у Тополи. Почев од краја деведесетих година полако почињу да се јављају винарије у околини Тополе, као што је Винарија Александровић и она полако заиста почиње да заузима један примат у квалитету српских вина. Значи више се није ишло на сам квантитет. Од двехиљадетреће, двехиљадечетврте године , друга винарија која је поново оживела јесте Краљева Винарија и ми смо апсолутно тежили и дан данас то радимо, да се шири једна винска култура која ће бити наша национална прича, где се неће, поштовати неки пролазни трендови из света и на тој основи ми смо заправо базирали комплетно нашу причу наших вина.
Сама технологија је по старим рецептима, иде се искључиво на сам квалитет, а не на квантитет, зато су наша вина ексклузивна, имамо јако мале количине. Оно чиме можемо да се похвалимо јесте да се наша вина праве без неких тешких енолошких средстава, каква се иначе користе у одређеним комерцијалним винима. Што се тиче тог развоја до двехиљаде и четврте године, мислим да је заправо један од прекретних, кључних момената управо био поново обнављање рада Краљеве винарије под Задужбином Краља Петра и од двехиљадешесте, седме године почињу да излазе наша прва вина са Опленца. Касније, то су у почетку била бела вина, касније су се појавила и црвена вина и управо тад негде двехиљадеосме, девете године почињу да се рађају нове винарије у околини Тополе. На првом месту ја бих истакао да је једна од првих винарија била управо винарија Драгана Рогана и Банета Аврамовића, тада је се звала Винарија Липовац, данас се зове ДеЛена винарија Благојевић, а треба напоменути Винарију Тарпош која је већ двехиљаде осме, двехиљадеседме године успела да препозна ту идеју која је некада била овде у Шумадији и да је поново заједно са Краљевом винаријом, са Подумом Александровић, оживи. Заправо, могу слободно да кажем да је тадашњи власник Тихомир Тимотијевић имао једну визију и подржавао нас је у томе што смо радили. После тих, пет винарија, данас смо дошли до тога да имамо више десетина винарија у самој Шумадији, док највећи број винарија се налази управо у Липовцу.
Тај тренд пораста винарија је се такође прелио са Винче, Тополе и на само Овсиште где се такође налазе винарије и оно што је врло интересантно, већ сада почињу да се рађају одређене винарије испод самога Рудника. Тако да негде где су пре постојали виногради, оно што је врло интересантно, поново оживљава српско винарство. Можемо слободно да кажемо да је то неки период од двехиљадепетнаесте, шеснаесте године, значи од почетка двехиљаде и треће, четврте године, ја заправо тај период могу, као историчар да назовем, једном ренесансом српског винарства“, рекао је за ТопПрес Драган Рељић, управник Задужбине краља Петра Првог на Опленцу.
ТопПрес
