Ивана Новаковић (34) из села Маслошево код Крагујевца заувек је опредељена за останак на селу. Са једне стране, она је аутомеханичар, зидар, молер, фарбар, али и дама која на циркулару спрема дрва за огрев. Са дуге стране, Ивана је нежна мајка и дотерана млада жена. Све то јој није превише, па се упустила и у посао гајења тартуфа.
У свом крају позната је као жена – змај, а све ово јој није било довољно, па је од скора понела и титулу прве даме тартуфара у Шумадији. Каже да посао са узгојем тартуфа јесте уносан, али да га покреће јер јој је интересантан и помало авантуристички. Овде је заправо реч о засаду лешника оплемењеног тарфуфом. У питању је врло сложен посао за који је потребно доста предзнања, посао у који многи уђу неприпремљени што може да буде опасно по инвестицију. Ја сам имала среће да ми је пријатељ и комшија чувени познавалац тартуфарства Радослав Ћатић – каже Ивана.
Она је издвојила парцелу од 60 ари испод куће у којој живи са мајком и ћеркицом од четири године. Ту ће се бавити узгојем тартуфа. Практично, Ивана ће имати дупле приносе – одозго лешнике, а одоздо тартуфе.
– Мало ко на селу, посебно жена, прави овакве изборе, али то сам ја. Да бих се нечему потпуно посветила мора да ме занима представља ми изазов. Мене је исто тако занимало како да поправим ауто и научила сам, како се ради изолација на кући и научила сам и урадила то. Не пристајем да жена не може да спреми дрва за огрев на циркулару и не признајем да то жени може да одузме женственост – каже она.
Ивана напомиње да је предност то што се лешник једном засади и више нема свакодневног чупања корова и садње новог. Што буде старији, он ће боље рађати, а под њиме ће бити тартуф.
Ивана планира да засади лешник оплемењен белим тартуфом, јер је он најуноснији и најпогоднији за земљиште подно Рудника. Лешник се негује се и плод убира, а за око пет до шест година он у свом корењу произведе тартуфе. Сама гљива је на око 20 центиметара од површине тла, а први род износиће 100 грама тартуфа по стаблу.
Радослав Ћатић који већ 12 година обучава тарфуфаре из Србије и иностранства каже да је има ученике који су оформили своје плантаже по целом Балкану, али је Ивана прва особа у овом крају која је озбиљно схватила тартуфарство.
– Само тражење по терену није изазов ни мени ни њој јер то је првобитна људска сакупљачка привреда. Изазов је култивисати тартуф и произвести га. Зашто на лешнику? Јер је способан да прими милионе семенки тартуфа и можда јер је лешник једино дрво које је преживело библијски потоп – објашњава Ћатић.
Он каже да је тартуфарство најдугорочније исплатива инвестиција и једина која доноси слободу и независност онима који за тим теже, као што тежи Ивана.
– Она такође, већ сада ради оплемењивање лешника боље од мене, јер има стпљења да исконтролише коренове системе и посвећена је детаљима – објашњава Ћатић.
Ове године српски тартуфари су наплаћивали од три до пет хиљада евра по килограму белог тартуфа прве класе, али су ти тартуфи на западу имали многоструко веће, астрономске цене.
ТопПрес/ Извор: Телеграф.рс, Марија Раца