ЗЕМЉУ на којој су столовали српски владари, потомци великог вожда Карађорђа, готово век уназад краси чувено краљевско виногорје. Опленачки виногради, натопљени мирисном црницом, миловани правим ветровима, под довољно сунца, али и кише таман колико треба – права су српска Тоскана.
Уз 20.000 литара квалитетног црвеног и белог вина које се годишње произведе у чувеној винарији Задужбине краља Петра Првог, за неколико недеља почиње садња експерименталних чокота од којих ће се правити посебна врста вина! Шумадијска ружица, од аутохтоног прокупца, могла би ускоро да постане препознатљив укус Тополе и читаве Шумадије, а на мапи света – оно што је чувени просеко у Тоскани.
Краљев подрум и винарија јединствен су музеј савременог виноградарства у Србији. Подигао га је на опленачкој падини, 1931. године краљ Александар, у стилу француских подрума. Приче, испричане и оне између редова, историја, превирања, ратови, страдања, уздизања и нова надања, све то је чини се уткано у вина која се и данас праве од најбољих сорти и точе у боце најстарије српске винарије.
– Ова два чокота, на капији винарије, посадили су краљ Александар и краљ Петар – каже нам историчар Драган Рељић, управник Задужбине.
– Рађају деценијама, без изузетка. Нескривена је, готово урођена љубав ове краљевске лозе према виновој лози и виноградарству. Краљевско опленачко виногорје засновано је на традицији и најсортнијим врстама из разних поднебља света.
И тада, као и данас, каже, својства и укуси ових вина били су достојни не само краљевске трпезе, него сваког цењеног госта из света. У винотеци, која се од обнове подрума 2004. сваке године допуњује боцама сувињон блана, шардонеа, пино блана и каберне сувињона, 12 метара под земљом, иза решетака дуже од осам деценија чува се и 400 архивских флаша.
– Тријумф, бисерка, прокупац, жилавка, ризлинг… само су неки од примерака, прекривени патином, за које се сматра да би на аукцијама у свету могле да достигну веома високе цифре – каже Рељић.
– Суме су ту, међутим, најмање важне, јер пити архивска вина, вероватно је као да се „проба“ само време. Ипак, осим што ова винарија много тога „памти“, она је данас савремено опремљена. Справљање и испитивање квалитета вина ради се уз врхунске уређаје и опрему.
Саветник и важан члан краљевске винарије је професор Небојша Марковић. И овог топлог пролећног јутра, послом је у Задужбини. Чокоти су орезани, далеко су још берба и манифестација у част вина. Али, увелико се спрема хектар оранице за садњу нове сорте.
– Опленац је окосница српског виноградарства. Зато је природно да се баш одавде зачне ново име, нова сорта по којој ће Шумадија постати препознатљива – прича нам професор, док нас пред Карађорђевом црквом милује сунце.
– У свеопштој обнови задужбинских винограда, по узору на оно што су радили краљ Петар и краљ Александар, намера је да се задржи оно аутохтоно, али и да се гаје сорте које дају врхунска вина.
Тако ће на експерименталном засаду бити клонови аутохтоне сорте прокупац, евите и још неколико новостворених српских сорти – смедеревског муската, београдске бесемене, београдске ране, кладовске беле…
Колекциони би засад, каже професор, требало да прикаже нове сорте и послужи испитивањима у научне сврхе, али и као матични виноград из ког би се користио репроматеријал за даље ширење сорти. У наредних пет година, могла би да буде наточена прва флаша таквог врхунског, домаћег, препознатљивог вина.
– Традиција виноградарства и винарства у опленачком крају постојала је још у римско доба, а у средњем веку су сви српски владари на обронцима Опленца имали своје винограде, где је рађало најбоље грожђе и од којег се правило најбоље вино – каже Рељић.
– Сама Краљевска винарија одувек је производила најквалитетнија вина, а од завршетка Другог светског рата дошла је у кризу, што је била последица друштвено-политичке климе тога времена. Од 2004. године, када је Задужбина поново преузела винограде, освојене су многобројне награде за вино, међу којима међународне.
Из старог Краљевог подрума, сачувана је до данас бачва од око 4.000 литара, коју је 1909. године краљу Петру Првом поклонио Петар Јоксић, унук Карађорђевог буљубаше. На њој пише: „Који не зна да треба рујно винце пити, није човек већ је изрод ког ће земља клети“. Можда је и ова „слика“ доказ привржености овог краја напитку од грожђа. А сваки од око 100.000 људи који годишње посете Задужбину краља Петра, обиђу маузолеј династије Карађорђевића – Цркву Светог Ђорђа, конаке, виле, пробајући вина из подрума, макар на тренутак осете и лепоту и значај земље на чијем тлу се налази.
КАКО ЈЕ КРАЉЕВ КОЧИЈАШ ДОБИО БАТИНЕ
ПОЧЕТКОМ 20. века краљ Александар је грожђе са својих винограда још предавао у Венчачку виноградарску задругу, чији је био најјачи члан – прича Рељић.
– Постоји анегдота како је изашао из ње и одлучио да оснује своју винарију. Наводно је кочијаш, који је носио краљево грожђе да преда у Задругу, затекавши огромну гужву, одбио да чека. Кренуо је преко реда, али је добио батине. Краљ се наљутио и убрзо 1931. саградио сопствени подрум. Његова жеља је била да винарија буде функционална, за пример другим виноградарима, а не луксузна.
ЕКСПЕРИМЕНТ
ПРОЈЕКАТ шумадијског експерименталног винограда започели смо са Регионално развојном агенцијом Крагујевца и владом Швајцарске – каже Рељић.
– Лабораторија је већ опремљена, набављен спектометар за врло детаљне и брзе анализе. Очекујемо да ће пет година бити довољно да се виде резултати испитивања сорти и клонова.
БУРНА ИСТОРИЈА БУРЕТА БРОЈ 48
НЕКАДА се у краљевској винарији производило око 400.000 литара вина годишње, али и вињак, ликери, шампањци… У 90 бачви од славонског храста се на 18 степени чувало црвено, а на 12, бело вино. Оне су сада експонати Музеја, као и дестилерија, пресе, фотографије, а посебно место и причу чува, чувена бачва 48. То је буре у ком је било сачувано 400 боца архивског вина, током рата, од „ослободиоца“. Занимљиво је и да се на неким брошурама где је приказивано благо Трећег рајха, налазила и опленачка краљевска винарија.
ToпПрес/ Извор: Вечерње новости, Бојана Царановић