Ужице – Да по одласку у „бели свет” не заборави свако своју родну земљу и дедовину, доказ је животна прича Златиборца Александра Ђурића, пореклом из села Љубање, надомак Ужица. Иако сада живи у Прагу, на имању које му је оставио деда направио је прави рај за најмлађе!
Наследник сиромашних, али и поштених и деде и оца данас је познат у свом селу, а и шире, и све то захваљујући сну који је сањао, а потом отишао у Острог. Управо је ту све и почело…
Решивши да оствари своју замисао, Александар је своју дедовину, породично имање на Златибору, претворио у забавни парк. На месту на ком је његов деда Добривоје тешком муком стицао кору хлеба, данас се игра на стотине деце не само из околине, већ из свих крајева Србије и света.
Иако је овакав подухват у почетку био веома чудан мештанима, са временом су се навикли да њиховим селом прође и стотинак деце која су се упутила да своје најлепше дане проведу играјући се у забавном парку, испуњеном разним справама, теренима и животињама.
На чак шест хектара простире се Александрова бајка која се састоји од многобројних садржаја попут обичне трамполине, али и оне за коју тврде да је „највећа у Србији“, разних справа за пењање, терена за играње, ограђени простор за песак, а ту живе и питоме, домаће животиње које се радо друже са децом – кобила Зорка и коњ Емпорио, који разуме и чешки језик, козице, кокошке, мачке, пси…
– Овде могу да скачу заједно и маме и тате и деца и баке и деке, и тетке и ујне, да се друже и забављају, лекари кажу добро је за здравље – објашњава Александар у емисији „Нећете веровати“, додајући да деца баш ту постоји стаза на којој могу да се тркају и са кокошком, прасетом и мачком…
Александар планира да ускоро направи прву и јединствену у Србији Стазу за босоноге на којој ће градска деца, али и њихови родитељи, моћи да осете како је то кад се бос шеташ по трави, каменчићима, води, дрвету, вуни и још двадесетак различитих природних и вештачких подлога…
Родитељи Слободан и Миленка поносни су на своје синове, а за Александра кажу да се увек труди и ради, да никад не посустаје, да је вредан и да су они Ђурићи одвајкада били сиромашни, али увек часни и поштени људи, што се у њиховом селу добро зна.
ТопПрес/ ГЗС
