Горњи Милановац – У стварању модерне српске државе највећи значај имала је Шумадија и људи са тог подручја. Сретење – Дан државности Србије, највећи државни празник, слави се у знак сећања на два централна тренутка у културно-историјском идентитету Срба.

Тог дана 1804. године започеле су борбе против дахија и за ослобођење од Турака, а 1835. и за успостављање уставности када је у Крагујевцу проглашен Сретењски устав.

Непобитна је историјска чињеница да су Шумадија и њен “кров”, Рудник, изнедрили велике ослободилачке походе и у Првом и у Другом српском устанку, без којих не би било ни доношења Устава двадесетак година касније јер су северни обронци планине допринели сламању окупатора у Првом, а јужни у Другом устанку.

“Шумадија је свакако географски центар збивања на Сретење. Први српски устанак и Устав Књажевине Србије донесени су у Шумадији. Устанак је избио у Орашцу надомак Аранђеловца, а Сретењски устав проглашен у Крагујевцу”, подсетио је за РИНУ историчар Момчило Павловић.

Он објашњава да су се Срби тог доба побунили не зато што су одмах желели независност и аутономију већ зато јер је поремећен један, како каже, устаљени систем у коме су до тада живели.

“Иако су Срби у Аустрији и ‘од прека’ уживали већи степен аутономије, црквене, културне итд., они се нису дигли на оружје. На оружје су се дигли шумадијски народ и шумадијски свињарски трговци, као и искусни ратници јужно од Саве и Дунава”, напомиње Павловић.

По његовим речима, не треба много да чуди зашто у Београду није било устанка јер ту 1804. и није било много Срба.

“Срби су били у залеђини, на обронцима Шумадије. Ако узмемо Орашац као стајну тачку, централна збивања су се догађала када се дигао народ са Колубаре и Мораве. Тада је направљена осовина која је притискала дахије у Београду. А опет, дахије су се из Београда кретале према Руднику, према Хасан-пашиној Паланци (Смедеревска Паланка) и ту је дошло до опаких сукоба. Дакле, све Шумадија”, истиче историчар.

Говорећи о општим плановима и општем стању народа уочи подизања устанка, он указује на тежак положај укупног српског народа крајем 18. и почетком 19. века, наводећи да су историја и географија определиле и судбину српског народа.

“Додирне тачке између Османског (Турског) и Хабзбуршког (Аустријског) царства додиривале су се на границама и подручјима где је живео српски народ. Делови народа живели су час у саставу једног, а час у саставу другог царства и важно је рећи да су Срби узимали учешће и на једној и на другој страни, мада више на страни Аустрије. Гледајући целину народа, отприлике половина Срба живела је на једној, а половина на другој страни”, закључује Павловић.

ТопПрес/ РИНА