Будимир са Рудника међу првима је са групом Чачана ушао у Вуковар, само га је чудо спасило смрти

Будимир са Рудника међу првима је са групом Чачана ушао у Вуковар, само га је чудо спасило смрти

Горњи Милановац – Тренутна ситуација у Украјини буди тешка сећања нешег народа на минуле борбе, стање хаоса и избегличке колоне. Ратним ветеранима у срцу а некима и на кожи у виду ожиљака, урезана је успомена на фронт и пушку. Будимир Васић са Рудника уз саборце из Чачка међу првима је ушао у Вуковар, био учесник уличних борби и ослобођења „кућу по кућу“ у том граду, боравио на госпићком ратишту, да би потом био добровољац у рату на Косову, где је, опет међу првима, учествовао у бици на караули Кошаре.

„У Милановцу смо чекали Чачане да бисмо даље наставили за Шид. Додељена нам је бојева муниција и кренули смо. У Београду смо чекали оклопне транспортере и тенкове. И, шта се догодило. Закаснили смо, тај наш корпус је закаснио, Новосадски корпус је отишао напред уместо нас. У Товарнику у Хрватској, њих су Хрвати сачекали и измасакрирали. Да смо стигли на време сада не бих био међу живима“, прича за РИНУ Будимир.

У рат је отишао са кошаркашког терена, спортске борбе су прекинуте и ускоро их замењују оне оружане у Хрватској. Једноставно, то су, наводи, биле страшне сцене након чега су људи из његове јединице која је закаснила почели да бацају оружје.

„Само смо се ја, из општине Милановац, и још осам Чачана, прикључили људима у Негославцима, мештанима тог села, и напали Вуковар, а тада и отпочињу уличне борбе. Нас 89-орица смо први ушли у Вуковар са наше стране. 80 из Негославаца, осам Чачана и ја. По пет људи је дејствовало у групи, то је био рат ’кућу по кућу’, докле ми дођемо дотле је долазила наша војска и чувала стражу. Па сутрадан опет настављамо. После пада Вуковара дошао сам транспортним хеликоптером у Батајницу на војни аеродром, само пет дана провео код куће и вратио се опет у борбе око Винковаца“, присећа се Васић.

Касније га пут наводи у Госпић, кошарку наставља да би се опет каријера прекинула 1998. године уочи рата на Косову и касније агресије на Србију и Југославију. Ипак, у тај рат је отишао добровољно. Објашњава и како.

„Требало је да као резервиста војне полиције ухапсим људе који се не одазивају на војни позив. Одлазим у Горње Бањане надомак Рајца, жена ме куне јер јој се син јединац није одазвао на војни позив. Ја кажем, госпођо, само радим свој посао. Ипак, како је она наставила, ја се враћам у Милановац, предајем наоружање које сам задужио и одлазим за Бубањ поток да бих се пријавио као добровољац. Размишљам тад, боље да идем сам него да ме неко куне“, препричава Васић.

Када су престала ратна дејства, овај бивши спортиста је своју хуманост показивао на делима на којима би му свако позавидео, када је спасавао људе из набујалих река и потопљених кућа за шта је касније и награђен за храброст. Данас се, по сопственом признању, осећа лепо и ужива „у пензији“, мада је и више него активан у лову, пољопривреди, сеоском туризму, воћарству. Уз све то, вероватно је, као ловац, на подручју Шумадије незванични рекордер по броју устрељене дивљачи.

ТопПрес/ РИНА

 

KOMENTARI

TOPPRESS: 1
  • Stari Cika 4 meseca

    Jedan Arkanov saborac je ispricao sta je bio cilj borbe za Vukovar. Kaze da se u Vukovarskoj banci nalazila pozamasna kolicina zlata. To zlato su podelili Arkan i Milosevic, a Vukovar potom vratili Hrvatima.