Горњи Милановац – Шта спаја спорт, туризам и псе луталице? Једно име – Бошко Милосављевић.
Он је кошаркаш са Рудника и потом кошаркашки тренер који је успевао у својим „хуманитарним мисијама“ јер је подизао свест о значају удомљавања паса луталица, њиховом збрињавању и док је био у матичном клубу у Нишу где је радио – па је то попримало шире димензије – а и данас, када се „пензионисао“ и посветио сеоском туризму.
Каже да гостима који дођу да одседну у његово домаћинство прво понуди „рудничке мешанце“ којих има напретек широм планине па тек онда иду „лакше теме“.
„Десетак сам већ послао за Београд и за Нови Сад. У питању су углавном гости који дођу, упознају се са лепотама нашег краја, буду у домаћинству или преко њих, шаљем псе неким њиховим рођацима“, истиче у разговору за Глас западне Србије Милосављевић.
Хуманитарна посвећеност му није страна, јер је одмалена показивао склоност ка бројним акцијама тог типа, али је усавршио баш помоћ напуштеним псима луталицама.
„Сматрам да сви треба да помогнемо животињама. Сви смо ми део једног великог колача живих бића, сви смо једно. Њима до човека нема ко да помогне. Рудник има немали број паса луталица што је приметно шетајући се рудничким стазама здравља. То сам наметнуо себи као обавезу и гледам да спојим лепо и корисно“, саопштава бивши кошаркаш.
За време те своје „обавезе“, као кошаркашки тренер са клубом и колегама учествовао је у хуманитарним турнирима 3×3 као што су ’Тројка из блока’ и др.
Све је било под покровитељством Кошаркашког савеза Источне Србије.
„Многе акције сам и сам предлагао, а некима се прикључивао. Не може се бити добар у свом послу, а да се нема осећај за друге. Саосећајност и способност препознавања туђих проблема и чињење онима око нас чини нас срећнијима у сваком погледу“, наглашава Бошко.
На питање да ли је било још неких хуманитарних ствари, одговара потврдно. А како другачије!
„За време великих поплава 2014. у Србији наш кошаркашки клуб је организовао турнир скупљања помоћи угроженим подручјима. Такође, пријавио сам се да будем волонтер у пливачком клубу ’Делфин’ из Ниша заједно са особама са инвалидитетом“, наводи он, додајући да је његово домаћинство опредељено за планински туризам учествовало у изградњи Цркве Светог Ђорђа на Руднику и да даје допринос завршетку тог, за све Рудничане, „духовног храма“.
Бошко је, иначе, и добровољни давалац крви, 22 пута.
Упитан да ли на Руднику има некога ко је више давао крв, каже „не знам, али вероватно да има“.
„Рудари наши много дају добровољно крв. Нисам упућен, вероватно има већих давалаца па сам убеђен да нисам рекордер. Рудник је то, а ми смо дарежљиви“, закључује уз шалу Бошко Милосављевић.
Он је био кошаркаш Младости из Чачка, нишког Јуниора, касније тренер истог клуба.
ТопПрес/ Глас западне Србије