Бадњак је по правилу младо церово или храстово дрво и представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донели Јосифу и Марији да заложе ватру и загреју пећину у којој је рођен Исус. Према изворном обичају, бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог рођења.

Догоревање бадњака је симбол растанка са старим веровањима и прихватање нове светлости која долази са вером у новорођеног Христа.

Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва па се сматра да се окупљени око бадњака људи загревају љубављу и слогом а његову светлост уноси у мрак незнања и празноверја.

Највише народних обичаја у Србији везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлајему.

Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у витлајемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и коме су се најпре поклонили пастири.

У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.

Постоји обичај да се куће посипају житом, као и низ других обреда којима се даје хришћански смисао јер је Христ дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу.

„Ко је гладан нека дође мени ја ћу га нахранити, и ко је жедан нека дође к мени да пије воде живе”, записано је у Јеванђељима.

У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе – посна јела, риба, суве шљиве, ораси и друго, док је Божић увек први мрсни дан, ма у који дан пао.

Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и верници који поштују Јулијански календар – Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.

Све остале хришћанске цркве, међу којима и неке православне, Божић су прославиле пре 13 дана, поштујући ново рачунање времена и Грегоријански календар.

ТопПрес/ Извор: Танјуг