Верници СПЦ славе данас, на други дан Божића, Сабор Пресвете Богородице и часте се са најближима, уз
обавезно „Помоз’ Бог“.
Српска црква на данашњи дан одаје славу Пресветој Богородици, мајци Исуса Христа.
Њеним сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају (окупљају) сви верни, да прославе Богородицу и њеног сина али и међусобно, ван дома, поделе радост Божића.На овај дан, који је други дан Божића, обилазе се пријатељи и комшије и примају гости у кућу.
Други дан Божића, народ каже, требало да се посветите шетњи и посети пријатељима и кумовима, јер “ко има пријатеље, богат је човек”.
Како је обичај да се за Божић остаје код куће и да се први дан овог празника проводи са породицом, други дан је био време када се обилазе рођаци, пријатељи и кумови.
Верује се да се на данашњи дан мире и они који су годинама у завади и да није добро било кога отерати са кућног прага.
Данас, за празничном трпезом која је још увек постављена, сви су једнаки и у здрављу и весељу славе најрадоснији празник хришћанства.
Овај празник има корене у раном хришћанству, и један је од многих посвећених Богородици (Велика Госпојина, Покров пресвете Богородице…). На данашњи дан давнашњи је обичај у Охриду, да се уочи другог дана Божића вечерња литургија служи само у Светој Богородици званој Челница. Срби у околини Скадра (област Врака) на Божији дан (други дан Божића црква слави Сабор Пресвете Богородице који се у народу уобичајено назива Божији дан.
Народни обичаји
Уз други и трећи дан Божића иду и одређен и специфични обичаји.
У Божићне догађаје спадају и данас скоро заборављена коледа. А некада су групе маскираних младића и млађих ожењених мушкараца обилазиле сваку кућу у селу и певали коледарске песме и изводили трикове како би обезбедили здравље и просперитет домаћинима.
У замену за њихов труд, домаћини су им давали храну и разне посластице.
Некада је у Војводини постојао обичај да се у свим селима на Божић или другог дана Божића јашу коњи, када су јахачи заправо „вијали Божић“.
Свечано окићени коњи са јахачима који су били момци или млађи окићени мушкарци, у галопу би јурили сеоским улицама. Обично су, наравно јер то је и поента народних обичаја, свраћали у куће у којима су живеле девојке за удају, а домаћини су их частили пићем.
У неким крајевима домаћин куће даје чобанину главу печенице коју овај носи са собом на пашу. Кад је поједе, натакне је на јасенову грану, да је живина не може дохватити и кљуцати.
У другима, глава се чува до Василице. На овај дан се не секу кости, а људи се обраћају један другоме са: „Помоз’ Бог…“
Трећи дан је Стевањдан који је прва крсна слава по Божићу и у новој години.), завршавајући опход код домаћина који је започео обилазак, ишли су од куће до куће и миробожали, користећи обичај да се завађени поздраве и пољубе, а тиме и измире. Јер, ово је дан општег мирења и праштања“.
На Стевањдан се износе слама и остаци бадњака из куће. Слама се обично носи у воћњак и завеже за младо родно дрво, а један део се запали у плодној њиви и пусти да изгори. Угарци од бадњака се чувају јер су лековити и користе у току године за лечење оболеле стоке.
ТопПрес/ Извор: Мондо.рс