Топола – Деда Златко Павловић из тополског села Овсиште загазио је у осму деценију свог живота али свакога дана вредно ради, као да нема 72 године. Живот на селу, како каже, диктира такав темпо, да увек мора нешто да се ради али не жали се, напротив каже, да му је дан испуњен када су му руке пуне посла. Ове последње зимске дане користи да плете котобање а када почне лепо време, чека га посао у пољу.
„Одувек ме је занимало како се плету котобањи, то је за мене било нешто посебно, нисам имао од кога да научим, морао сам сам да се заинтересујем. Прво сам купио један котобањ и растурио га, да бих видео како је исплетен, почео сам и ја тако, корак по корак и прва корпа коју сам исплео није личила на ништа, али свака наредна била је све боља, десета кад је била завршена е тек она је била права, пракса и вредан рад све говоре“, почиње нам своју причу деда Златко и наставља да око израде котобаања има поприлично посла.
„У основи нам треба 24 или 32 прута, зависи колики котобањ желимо да буде, све остало је класично оплетање, наизменично провлачење прушћа и фиксирање, лако је то, брзо се научи кога занима. Обично исплетем једну на дан, ако су оне мање може и две“, каже Златко.
Овај вредни старина најпре мора да припреми прушће које набавља свуда а често му како каже и доносе ко пронађе, јер квалитетног врбовог прушћа све мање има.
„Врба је издржљива, жилава и савитљива због тога се она користи за корпе, неће да се ломи. Где год видим прушће ја узмем, некада је имало доста, сад све мање. Ова једна корпа може да служи и 100 година уколико се чува од кише, има широку примену, за кукуруз, силажу, дрва, може за свашта, недавно је једна жена купила каже да се њено унуче игра у томе“, рекао је овај мајстор из Овсишта.
Цена котобања креће се од 600 па до 1500 зависно од величине, а поред корпи, деда Златко прави од дрвета макете кола каква су некада била на селу и разне декорације за славу. Истиче да му ништа није тешко, једино му је жао што млађи неће да наставе овај занат.
„Ја сам то волео и мене је занимало да научим, сада ову омладину само занимају телефони, нико неће да ради. До сада сам исплето неколико стотина корпи и хвала Богу још увек могу то да радим, али бих волео да неко научи и настави ово и кад мене не буде. Ја сам одрастао у времену када је морало да се ради, знало се за обавезу, била је већа дисциплина. Ова омладина сад хоће да заради на брзину, да се ништа не мучи, да други раде за њих, не поштују ближње, надлежне, па нигде у свету нема да се заради а да се не ради. Свуда су паре око нас само треба да се нађу, да се пронађе посао и да се ради, на селу може лепо да се заради али мора да се ради и да се поштује парче хлеба“, закључује деда Златко.
ТопПрес
