Ужице – Драган Поповић Курузлија из села Пониковице последње три деценије је слеп али то га не спречава да ради све послове на свом имању. Његове очи су црни штап и прсти са којима непогрешиво барата са струјом, циркуларом, косом, мотиком и хармоником.
„Нисам ни приметио мрак који ми се изненада прикрао, радим послове које људи са добрим видом можда не би тако добро урадили. Косим, копам, радим са циркуларом, зидао сам кућу, моје руке су мој вид. Копам малину, привезујем је радим све прстима и светлост ми не треба“каже Драган.
Својим рукама осмислио је и направио инкубатор у којем изводи пилиће за своје домаћинство. Како каже, ништа му не пада тешко и његов дан траје више од 30 часова, јер радећи зна да дочека и дубоку ноћ и јутро.
„Копам малине прстима, земља је мекана, ако пак наидјем на тврдју ја имам у дзепу дрвени штап и са њим бушнем земљу. Направио сам инкубатор за пилиће, изводим за моје домаћинство, гајимо живину, имамо свега ја и моја супруга и срећни смо на овом парчету раја који смо сами саградили“, додаје он.
Плац за кућу купио је уз помоћ добрих људи, који нису заборавили сва његова добра дела и према његовим речима ту је нашао свој рај на земљи. Једино због чега заплаче то је због неправде коју нам чине и истиче да су сузе целога човечанства исте.
“ Мој друг ме је питао једном ‘да ли постоји још таквих бракова као ваш’ ја сам се дубоко замислио али има још среће у нашој Србији и срећних бракова. Кад сам се оженио овде је била ледина и пустош али смо кућили и ево сада имамо све. Вид ми није потребан да бих радио и живео срећно“, истиче овај старина.
ТопПрес
