Храбро срце Јеленино, оставља без даха: Живи без родитеља, кроти коње а Ајшу не би дала никоме

Храбро срце Јеленино, оставља без даха: Живи без родитеља, кроти коње а Ајшу не би дала никоме

Топола, Шуме – Јелена Живковић (20) ветеринарски техничар по струци, из села Шуме надомак Тополе, прерано је одрасла. Судбина се поиграла са њом и као дете је оставила без оба родитеља, прво је изгубила оца а потом и мајку. Сама, са две сестре остала је да настави очевим стопама и да имање одржава баш онако како је и њен отац.

Иако дете, преузела је на себе најтеже послове на имању и сада са поносом каже: „То је мој живот, ја сам срећна овде“. Две старије сестре, отишле су са имања, најстарија живи у Француској средња у Рајковцу а Јелена је остала сама.

Њено имање састоји се од 15 хектара плодних ораница са којих се убира летина и прехрањује око 30 грла крупне стоке, краве, коњи, овце, козе, свиње, ту је и живина, пси, мачке.

„Ишла сам у школу, била сам дете, али ми никада није било тешко, устанем у 5 сати да помузем краву, очистим око животиња, па онда у школу. Кад дођем наставим даље, да помогнем мајци да заштитим њу. Била је болесна, сестре су слале новац за лечење ја нисам имала новца зато сам радила на имању да допринесем и зарадим и ја. Болест је савладала, није издржала, живот ме је рано натерао да ојачам и да постанем стуб куће. Схватила сам да морам даље, животиње морају да једу и пију, мора о њима да се брине, спремам им храну за зиму у томе ми помаже стриц. Преко лета су на испаши све док има траве, ништа им не недостаје а љубави имају највише“, објашњава ова млада девојка.

Јелена и Ајше, фото: Приватна архива

Миљеница фарме је кобила Ајше, њу је добила од стрица на поклон. Прича нам како се кроти коњ:

„Животиња осећа вашу љубав, пажњу, негу, разуме ваше речи, осећа вашу патњу и бол. Коњ је нешто што мене испуњава, то је љубав која не може да се опише, ја сам Ајшу добила од мог стрица и једно теле, од телета смо ширили и добили фарму крава. Ајшу сам научила да легне да се поздрави да прошени, то је као кад васпитавате дете, ја са њом могу да уђем у ватру она неће да ме пусти, то је љубав она то осећа. Идемо на такмичења, сајмове освојила сам доста награда, кротим и другима коње. Многи мушкарци на такмичењима изгубе од мене. Једном приликом друг из Петровца и ја на тркама, и само се чује „Петровац трчи, ал не може да стигне Шуме“, била сам бржа. Онолико колико јој дате и посветите јој пажње и љубави толико ће и она вама вратити. Оно што ја радим са коњима, многи мушкарци не би смели, зато ми дечко често каже: „То није жена то је човек“, насмејано каже Јелена.

Пехари које је Јелена освојила на такмичењима, фото: приватна архива

Коње јаше већ 15 година, а први пут је са својим коњима отворила познату манифестацију у Тополи „Опленачка берба“,пре седам година. Од тада, сваке године, Јелена поносно иде на челу колоне, са својом Ајшом у пратњи сестре и са српском заставом.

Јелена сваке године отвара Опленачку бербу, фото: приватна архива

Њена храброст и велико срце остављају без даха. Осмех на лицу и позитиван дух натерали би многе да се постиде, кад кажу да нешто не могу и да им је тешко. Јелена се не жали, срећна је са оним што има, а има и планове за будућност.

„Идем ка томе да отворим школу за теренска јахања. Да проширим фарму да имам још коња и оваца. Гајим романовске овце, јако сам задовољна том расом. Највећа подршка су ми сестре, стриц и дечко. Увек ми прискоче у помоћ, сама телим краву, али није ни ветеринар далеко. Тешко је опстати на имању, краву мораш да осемениш много пута док не остане стеона, има трошкова, али се и заради. Волим овај посао, волим моје животиње, волим село, чист ми је образ не стидим се да радим, ту сам где сам, ту остајем“, одлучна је ова млада девојка.

ТопПрес

Јелена кроти коње а Ајше не би дала никоме, фото: приватна архива

KOMENTARI