Горњи Милановац – Светлану Лукић, запослену у Одмаралишту „Рудник”, живот није мазио, напротив, имала је веома тешке и понекад трауматичне задатке пред собом из којих је изнова излазила као победник.
И када је започела живот под светлима Париза, и када је била у средњошколским данима, и касније као мајка, ти задаци су се испречавали пред њу, као да су је кушали, али је ова добра и племенита особа, очигледно јача од свих недаћа, упознавајући још боље себе изнутра и подижући се као феникс, на светлост дана избацивала неке дубоко потиснуте дарове којих и није била свесна.
У разговору за Глас западне Србије, Лукићева, која данас ради као сервијерка у трпезарији дечјег одмаралишта испричала је део разноразних страна свог живота до сада.
„Рођена сам у Паризу али сам још као мало дете прешла код баке у Горњи Милановац и енормно патила за родитељима. Једноставно није било услова да живимо сви тамо и тај недостатак родитеља пратио ме је кроз читав живот. Они су дошли у Србију тек у мом петом основне и мислим да тај комплекс никада нисам превладала. Када сам добила своју децу гледала сам да што више времена проводим са њима и да то надоместим”, истиче Лукићева.
Школске и средњошколске тренутке проводи у Милановцу.
„Још одмалена сам маштала да будем модни креатор па сам зато уписала текстилну школу у ГМ. Упоредно, почињем манекенство и рекламирам гардеробу за конфекције итд. Међутим, након једне модне ревије у хотелу, мој отац, пословично строг, онако док је неко нешто ’добацио са стране’ из публике, закочио је даље моје бављење тиме и просто ми то забранио. Рекао је ’нећеш ићи и тачка’“, прича Светлана, али додаје да је као креативна особа наставила да осмишљава гардеробу, „како искреирам тако људи шију”.
Даље прича о својој првој удаји али избегава неке „не баш лепе тренутке”, истичући како је све то живот.
„Ништа никоме не замерам. Удала сам се млада на Руднику, у подножју планине, у селу Брезовица. И у многим тренуцима није било лако. Али, о томе детаљније не бих. 16 година сам живела тамо и изродила троје деце. Нажалост, имала сам ту несрећу да изгубим најмлађе дете из тог брака, сина који таман што је напунио 18 година. Тај осећај туге не може се замислити. Кажу да живот мора да иде даље али имам некако осећај да тај губитак нећу моћи превладати”, каже ова храбра жена.
Тај изненадни догађај у њеном животу као да је био прекретница за неке друге креативне стране њене личности јер се отиснула у сликање и почела и да живи од сликарства.
„Вероватно је дар тај био у мени али се нигде није испољавао. Почела сам да сликам кад сам дете изгубила и то је био мој бег од реалности, нека врста утехе и стимулације да наставим живот даље”, прича Лукићева и додаје како је након проживљене несреће обављала и тзв. стимулативне разговоре.
Она данас продаје навелико своје слике у разним техникама којима је више него успешно овладала, ради и декупаже на зидовима итд.
Напомиње да никада није имала проблем да се прихвати било ког посла, од рада у пољу, на њиви, преко фризераја и козметичких услуга, сређивања ноктију и сл., па све до књиговодствених услуга и рачуноводства у установама.
Чврстом човеку и борцу све се некако врати, па је тако Светлана данас заокружила своје мајчинство са ћерком из свог другог брака, али се и за то добро изборила јер је и пре рођења треће девојчице живот пред њу поставио искушења да можда неће успети.
Она је и и томе успела.
„Сада живим у новом срећном браку, имам три ћерке и две унуке и врло сам поносна бака. Можда не можемо да контролишемо све што нам се дешава али наше је да се боримо и да се не повлачимо пред недаћама”, закључује ова упорна жена која данас живи у Горњем Милановцу.
ТопПрес/ ГЗС