У време када нису постојали расхладни уређаји, фрижидери и замрзивачи, сељаци се се довијали да дубоко у зиму, па и до пролећа, сачувају поврће и воће, мање сирово, а дуже суво месо. Најједноставнији начин је био да се ископају трапови, дубоко у земљи и у њих остави оно што љути мразеви не могу уништити, пише Агроклуб.
Трап су, синови домаћина куће, ако их је имао, копали на посебно одабраном месту у дворишту близу куће како би се, оно што се у њега складиштило, лакше донело до просторија у којима су укућани боравили.
Како се прави трап?
Овај део дворишта морао је да буде „оцедит“, да се не појављује вода у кишном периоду или времену кад се отапају велики снегови, често и у „русту“, земљишта богатом каменим који се при копању осипа и круни. Миленко Шимшић из вишеградског села Жлијеб, смештеног испод стеновитог масива планине Дикаве у Босни и Херцеговини, прича да су трапови некада били на неком малом брежуљку.
Ископала би се рупа у земљи, дубине и до два метра, онда се обложила лучевим даскама, попатосила би се, а постављено је неколико дирека који су држали кровну конструкцију. Кров је обавезно био ‘на две воде’ како би се вода лакше сливала и не би продирала у унутрашњост трапа“, присећа се Шимшић.
У давна времена није било ни најлона и непропустљивог материал па је често, ко је имао, стављао кров од лима разваљених буради. Све је то затрапавано великим слојем земље, оне која је ископана приликом копања трапа.
„Посебна пажња посвећена је била изградњи што мањих врата, тек толиких да би се мршав човек могао у њега завући. Била су од дрвета, а за време великих мразева на њих би домаћице стављале изанђалу ручно ткану ћебад од вуне, која су била добар изолатор“, каже овај домаћин.
Тако изграђен трап био је спреман да у њега домаћин лагерује првенствено кромпир. Темпаратура је овим складиштима стална од 12 до 15 степени Целзијусових тако да кромпир остане несмрзнут и до наредне садње.
„У посебну преграду су се остављале и јабуке, и то у сламу која их је додатно облагала. У њега је остављана и репа и тиква, али она не би дочекала пролеће јер су њом храњене домаће животиње“, додаје Шимшић.
Он истиче да се у трап могло стављати и месо у току лета да би се бар на неко време сачувало од високих темпаратура и не би покварило.
Модернизована складишта
Свако време носи свој напредак. Тако су се и трапови годинама модернизовали. У селу Жлијебу домаћини су касније трапове правили испод салаша, амбара, сушара за месо тако што испод њих ископају рупу, обложе је каменом или избетонирају.У један такав мој рођак је могао да ускладишти и две тоне кромпира што је за то време било право чудо“, говори овај домаћин који и даље чува свој кромпир у трапу испод амбара.
Његова кућа је једина „жива“ у овом селу. Остале су саме, домаћини помрли, а деца одселила у градове. Падају старе ограде, зарастају њиве, растиње ниче по ливадама. А стари добри трапови се обрушавају у двориштима напуштених сеоских кућа и питање је времена кад ће се само помињати да су ту некад били.
ТопПрес/ Извор: Агроклуб