Срби полако дижу руке од сточарства. Ако изузмемо велике произвођаче којих има најмање, а највише им се помаже, мали сточари полако одумиру. И док је за државу, како тврде сточари, гајење две краве и три крмаче хоби, за пољопривреднике широм Србије, то је живот. Наиме, од ове године повећан је број животиња које газдинство мора да има, како би остварио подстицаје у сточарству, чиме су многа мала газдинства стављена у незавидан положај јер немају толико стоке, а о ширењеу производње вероватно и не размишљају.
Правилник о подстицајима у сточарству за квалитетна приплодна грла за ову годину предвидео је да субвенције могу да добију газдинства са три квалитетне приплодне млечне краве, у отежаним условима довољне су и две, за три бика, 30 оваца, овнова, коза и јарчева и 10 крмача или толико нераста. Највећа промена је код свиња, где је број повећан са три на 10.
То је проблем за оне пољопривреднике који немају могућност да имају 10 уматичених крмача, а њих је највише и то у централном делу Србије – прича Ференц Мајор, председник Удружења узгајивача свиња Србије.
– Ти подстицаји су за индустријску производњу свиња. Интерес треба да буде развој ситних произвођача јер су они у највећем броју, а сада ту субвенције отпадају. У селекцијском смислу је оправдано што држава неће да се бави ситним произвођачима, али онда отпадају аграрна политика и рурални развој.
Држава даје по 10.000 динара за сваку крмачу или нераста. Бар половина од тих пара иде на уматичење и вакцинацију. За краве и бикове подстицаји су 25.000 динара по грлу. Овце, овнови, козе и јарчеви „добијају“ 7.000 динара. Подстицаји се дају и за родитељске кокошке, у зависности од типа, од 60 до 100 динара, за ћурке 300 динара, а матица рибе шарана је 500 динара.
– Није једноставно држати 10 крмача, нарочито у централној Србији, где су, рецимо, ратарске површине мале – објашњава Мајор.
– Они као појединци нису велики произвођачи, али сви заједно чине и до 70 одсто укупне производње.
Пољопривредник Слободан Илић из Мајура код Шапца истиче да ће људи који имају краву или две ускоро постати социјални случајеви. Сматра и да не могу сви да имају по сто животиња и да често боље воде рачуна они који имају две краве, него они који држе фарму.
– Пре скоро двадесет година литар млека био је као литар нафте, сада ни за пет литара млека не може да се купи литар нафте – каже Илић.
– За разлику од крмача, које прилично брзо обнове производњу, код краве се чека и две и по године да би се помузла. Раније су за две краве од државе добијали 50.000 динара „социјалне“ помоћи. Сад хоће и то да им узму. Не треба нама нико ништа да да, само да плате наше производе онолико колико вреде. Многи од тих малих не могу да остваре ни премије за млеко, јер не задовољавају прописану квоту од три хиљаде литара млека на кварталу. У реду је и што држава враћа и до 50 одсто када се купи најмање пет крава, али тај ризик више нико неће да преузме, јер је цена млека катастрофално ниска.
Како објашњава Илић, држава ту не може да се меша, када је продала све своје млекаре. Сада газдују приватне млекаре које плаћају колико хоће.
ТопПрес/ Извор: Вечерње новости, Ј.Субин