Момир Марић (64) из Крагујевца прошле је јесени, након 43 године од уписа студија, завршио Правни факултет у Крагујевцу. Ове ће године, у јуну, отићи у пензију са места секретара месне заједнице Драгобраћа.
Зашто четири деценије није одустао од студирања? Јер човек мора да заврши све што је једном започео, да затвори круг, каже Марић.
– Можда бих и одустао у неком моменту, али отац, на чији сам наговор и уписао Правни факултет, на самрти ме упита – синко бре, ти оно не заврши? Обојица смо знали шта, јер је обојицу то болело. Рекох му – ево Милораде, обећавам ти да хоћу. Када сам дипломирао јесенас, ископирах уверење о дипломирању, ковертирах га и одох на очев гроб. Пружих коверат ка споменику и рекох – Ево, Милораде, завршио сам – прича фришки дипломирани правник.Студентски стаж Момира Марића почео је 1973. године, у Југославији. Он је заправо желео да упише ликовну академију, али отац није имао пара да сина школује у Београду, а и није много поверења гајио према уметничком хлебу. Момиру је остало да бира – машинство или права. Изабрао је права, само због тога што „воли правду“, како рече.
– Почео сам да учим озбиљно, али се онда заљубио смртно у колегиницу која није била баш амбициозна. Имао сам 1.000 интересовања – цртао, учио иконописање, играо фудбал, завршио тренерску школу. За пет година окончао сам три године права, а онда је стигло време за војску. Када се вратих, било ми је тада 25 година, отац ми рече да су у нашем насељу Драгобраћа расписани конкурси за три радна места – шеф поште, шеф месне канцеларије и секретар месне заједнице. Конкурисао сам и постао секретар, а са тог места у јуну одлазим у пензију – сведочи Марић.
И године су пролазиле. На факултет се Момир вратио 1988. да би „степеновао“ завршено и добио диплому више школе. Поново се појавио 2001, две деценије од последњег испита. Те је године положио два предмета, наредне још један, па је уследила пауза од још 10 година.
Последња три испита дао је лане, у 63. години и тако завршио своју епопеју, како каже.
– Све те године радио сам у месној заједници, бринуо да добијемо још неки пут, мост, да деца имају спортске терене, да сачувам и обновим библиотеку која данас броји 5.000 наслова. Сваког радног дана исписао сам по једну страницу дневника рада, шта сам и где урадио. Тако данас знам да сам за радног века имао шест и по година прековременог рада, неплаћеног, наравно. Али, не жалим, стало ми је до овог посла, све време сам га волео. Размишљао сам да узмем период неплаћеног одмора и завршим факултет, али бринуо сам шта ће да ради моја месна заједница без мене – прича Марић.
Иако је студирао четири деценије, а паузирао три, Марић је све испите положио из првог пута, сем последња два. Каже да никада није ишао на блеф, него само ако је научио.
– Када сам постао човек у поодмаклом студентском добу, професори су за мене спуштали критеријуме, па сам се још више трудио, да се не срамотим. Већина њих није ме осуђивала, ни са седом главом, сем једног коме сам тражио да ми испитивање одложи за 10 дана. Рече ми – јао колега, толико дуго студирате и сада ћете научити нешто за 10 дана. Једини он ме понизио. Полагао сам тада, положио, али сам био тужнији него да сам пао – прича он.
Што се тиче колега, на почетку му је било симпатично да се појављује на предавањима, посебно што је као естета уживао међу младим колегиницама. Што је време пролазило било је теже, већ сам могао да им будем деда. Последњи испит прошле године психички ми је најтеже пао, означио је крај моје епопеје- закључује Момир Марић.
Каже да се ни због чега не каје и поручује другима – није битно када, само заврши шта си почео. Дипломирани правник Момир Марић с радошћу чека пензионерске дане, тада почиње да пише књигу о којој машта већ дуго. Тематика је месна заједница. Марић ће најзад имати времена и да ваја и да слика, што воли од свог пунолетства. Сада је испунио обећање оцу и слободно може да се бави баш оним што је одувек желео.
ТопПрес/ Извор: Телеграф.рс/ Марија Раца