Најстарији Горњомилановчанин: Деда Радиша прославио стоти рођендан

Најстарији Горњомилановчанин: Деда Радиша прославио стоти рођендан

Горњи Милановац – Једини стогогодишњак у Горњем Милановцу данас је прославио свој јубиларни рођендан.

Радиша Гачић, из села Лозањ, сачекао је стоту годину бистрог ума и доброг здравља, а каже да је дуговечност наследна, јер су готови сви његови преци живели више од деведесет година.

Радиша је рођен као четврто дете у породици Гачић из Лозња, два месеца пре планираног термина. Као превремено рођено дете био је слабог здравља али то га није спречило да иде у школу и стекне основно образовање. Завршио је четири разреда основне школе у Горњим Бањанима и свакодневно је пешачио десет километара – пет у одласку и пет у повратку из школе. Након завршеног школовања обављао је на имању све пољопивредне послове без изузетка. Онда је почео рат.

-Биле су то страшно тешке године, много. Увек се стрепело за живот. Убрзо након почетка рата сам мобилисан. Рањаван сам два пута током рата, да не набрајам све недаће и тешкоће са којима сам се суочавао. Било је то веома тешко – каже Радиша.

Радиша Гачић прославио стоти рођендан Фото: ГМ Прес

Радишина породица била је скромна али вредна. Деда и отац били колари, па се подразумевало да ће и он наставити породичну традицију. Радиша памти и те послератне дана када се ишло у надницу и тешко зарађивало. Његов отац је неретко одлазио и у качерски крај како би зарадио за породицу. Иако су била тешка времена и скромно се живело, Радиша каже да се ни у чему није оскудевало, а што је најважније никада нису били гладни .

-После ослобођења полагао сам и сам коларски занат, а имао сам и своју радњу. Бавио сам се истовремено и занатом и земљорадњом, читавог живота сам доста радио. Никад ми није било тешко. И сад ми је најжалије што не могу да привредим. Иако имам доста година, здрав сам, само су ме ноге издале.-

Радиша Гачић имао је два брата и сестру. Једног брата није запамтио, јер је млад умро. Данас нажалост, ни брат ни сестра нису живи , али живот под родитељским кровом памти као леп период, препун слоге и разумевања.

Век који је проживео донео му доста лепог, али и пуно бола. Изгубио је два сина и супругу. Пре четири године због здравља морао је да напусти свој Лозањ и живот настави у Горњем Милановцу. Каже да је телом ту, у граду а да му душа и даље живи у Лозњу. Када затвори очи, види пријатеље, људе  које је волео, са којима је радио и проводио дане. Ти тренуци га чине срећним.

 

 

ТопПрес/ ГЗС, ГМ Прес

KOMENTARI