Топола – Готово да нема куће на селу из које се током септембра и октобра не шири свима добро познат мирис печене паприке која ће завршити у тегли као традиционални ајвар. Овај деликатес многи називају и „српски кавијар“ а кажу да је најукуснији ако се припрема на смедеревцу.
„Када дође септембар пробуде се сва чула и она носталгија за детињством, док се са старог смедеревца шири мирис паприке преко дворишта. Права домаћица она наша српска у овим јесењим данима носи најлепши мирис у коси, онај који су имале и наше баке и мајке јер сезона печене паприке увелико траје као и припрема зимнице. Код нас је традиција прављења ајвара оног чистог, који подразумева најквалитетнију паприку ‘како је моја бака умела да каже ону као длан’ или ‘слоново уво’ уз додатак белог лука, уља, соли и мало листова целера. После чишћења паприка се самеље и онда на уљу пржи све док се не угледа дно шерпе док мешате, тад је сигурно готов. Сипа се врућ у тегле, затвара и чува на полицама у шпајизу до зиме“, каже за ТопПрес Јелена Лазаревић.
Ова вредна домаћица открива, да за припрему традиционалног српског ајвара не треба ништа више осим горе поменутих намирница, пуно љубави, рада и наравно шпорет смедеревац.
„По старом обичају печену паприку стављамо у најлон кесе да преноћи, следећег дана се љушти, цеди, меље. А онда креће пржење и дуго мешање на смедеревцу у ком најлепше пуцкетају дрва, а ајвар буде најукуснији. Нижу се теглице на полицама у подруму као некада и за зиму нема зиме овде код нас у Шумадији. Укус српског кавијара уз домаћи хлеб буди сва чула и из теглице нестане брже него што се може и замислити“, истиче домаћица из Тополе.
Овај специјалитет балканске кухиње углавном се користи као хлебни намаз или додатак јелима.
ТопПрес
