Патријарх српски Иринеј упокојио се на данашњи дан пре три године у војној ковид болници „Карабурма” од последица коронавируса. Народ и његови блиски сарадници памте га као помирљивог човека који је стално мислио о Србима на Косову и Метохији и истицао значај породице.

Једна од последњих жеља блаженопочившег српског патријарха Иринеја била је да се у његовом родном селу Видова крај Чачка, на пропланку на ком је као дечак чувао овце, игради скромна црква брвнара. Та његова жеља је испујена, иако није доживео да види саграђену божију кућу у свом родном месту, оставио ју је у аманет верницима и мештанима. На празник Свих светих освештана су звона и крстови, а то је окупило бројне вернике који су се окупили код цркве и Парохијског дома који је такође изграђен.

„Освештали смо звона на храму као и крст, у наредном периоду следи нам освећење и целе цркве, сређен је конак као и партерно уредјење дворишта, чекамо идејно решење за ограду која ће улепшати све . Сада већ давне 2015. године почеле су припреме за ову нашу велику светињу, 2018. године заршен је темељ, а данос стојимо испред велелепне цркве градјене у име нашег вољеног патријарха. У народу се каже „колико година градио цркву, толико ће векова служити”, казао је Слободан Ковачевић сестрић покојног патријарха Иринеја. Његова светост патријарх српски Иринеј био је 45. поглавар Српске православне цркве, на чијем је челу био 10 година. Рођен је у селу Видова код Чачка 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане Гавриловић, а на крштењу је добио име Мирослав. По завршетку гимназије у Чачку, уписао је Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеним студијама, одлази у војску, да би по окончању војног рока био постављен за професора (суплента) Призренске богословије. Замонашио га је патријарх српски Герман у манастиру Раковица октобра 1959. године, после чега одлази на дужност суплента Призренске богословије. Десет година касније, постављен је за управника монашке школе у Острогу, одакле се поново враћа у Призрен где је обављао дужност ректора Призренске богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викарног епископа српског патријарха са титулом владике моравичког, а годину дана касније устоличен је за епископа нишког. Ту дужност епископ Иринеј обављао је све до 2010. године када је 22. јануара на Светом архијерејском Сабору изабран за 45. поглавара Српске православне цркве са титулом коју су носили и његови претходници: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

 

ТопПрес/ ГЗС