Рудник – Невероватни дух 81-годишњег Рудничанина, Милана Деспотовића Баџе, сваког ко му је у близини враћа на питање – шта бих ја могао да додам свом животу како бих се
осећао спокојно и јако? Потом одмах даје и одговор – велику снагу воље која проистиче из
изворне енергије, рад и живот са природом и људима.
Стицајем и судбинске приче, али и урођених склоности, Милан је спортиста, чак и дан-данас, а рекло би се, по њему и стању његовог физичког изгледа, да то тек почиње да буде!
„Рођен сам у Солотуши код Бајине Баште. Отац ми је погинуо на Кадињачи, а казнена експедиција нам је затим запалила кућу и као бебу су имали намеру да ме баце у ватру запаљене куће… Ипак, Божја рука ме је спасила!“, почиње причу за РИНУ Деспотовић.
Каже да му се мајка удала у селу на Руднику, када је почела да ради у надници и живи у страху од мужа.
„Онда започиње део живота који памтим детаљно и веома болно иако сам био мали. Са четири године сам морао да радим све сеоске послове. Очух ми обећава да нећу ићи у школу говорећи да је и он неписмен и да је то у реду. Почиње да ми задаје све теже послове али и да ме често бије“, истиче популарни Баџа.
Даље објашњава да мајка није имала право да га брани јер је зависила од мужа.
„Мука ме је натерала да једног дана, са навршених шест година, кренем од куће и, да нико не зна, побегнем. Решио сам да нађем посао са шест година. Закачио сам се за вагон воза који је из Бајине Баште кренуо ‘негде’. У возу сам упознао племенитог железничара који ме је, престрављен, пронашао како висим на задњем делу вагона и одвео прво у своју кућу, где ме је његова жена нахранила и окупала и где сам преспавао, а затим ме одвео у дом за ратну сирочад“, наводи Деспотовић своју исповест.
Потом прича како је слагао да нема никога да га, како каже, „не би вратили у пакао из кога је побегао.“
„У Ужицу сам завршио основну школу, а за све то време, моја мајка је, пошто сам нестао и нису ме пронашли, мислила да нисам жив. То је оно што ме данас понекад мучи, али оправдање је толико јако да се једноставно препустим поносу на своју одлуку, врло неуобичајену за једно дете“, каже и наставља:
„Мајка се једног дана појавила у дому где сам живео, сазнавши да сам жив, након две године муке… замолила је да са мном преспава, тада сам био срећан, а и она… Али, те ноћи ми је тихо рекла: ‘Милане, остани овде и учи. То ти је једини пут. Ја ти не могу ништа пружити. Постани човек.’ Још увек чујем тај глас“, сећа се Деспотовић и додаје да је одувек био „јаке воље.“
По његовим речима, у Ужицу је завршио и гимназију где је био добар ђак, да би касније постао професор физичког васпитања.
„Био сам проглашен најбољим спортистом Ужица. Стипендију ипак нисам добио за даље образовање у истом месту али, гле судбине, долазим у Угриновце подно Рудника да предајем ‘физичко’, и ванредно завршавам Факултет за физичку културу. Касније сам постао професор Техничке школе за дизајн коже у Београду, добијам Мајску награду за спорт Београда…“, каже Деспотовић.
Тренутно живи у Земуну али је, каже, већим делом године на „његовом“ Руднику.
„Ту је моја духовна база, мој кров Шумадије и живота. Сваког дана, целог свог живота, лежем у 22.00, устајем у 5.00, попијем воду и чај, узимам мали ранац и крећем у планину. Идем брзим ходом око шест-седам километара, узбрдо, а како другачије?!“, завршава причу овај „несаломиви“ пензионер који је на пролеће прележао и вирус корона.
Када му је на крају показано шта је написано, кратко је казао: било је још горе, али, хвала Богу, идемо даље! Живот је највиша вредност!
Поручује младима да се боре, да не дају на себе, буду отпорни на друштвене аномалије и спремни на све изазове које живот намеће.
„Данашњи млади слабо су активни, слабо покретни, махом лењи и инертни. Без тога и физичке активности нема правог живота. Како ја волим популарно да кажем: по здравље треба ићи ка реци а не к’ апотеци; направи један штос, изуј се и ходај бос; лекови не помажу када ноге откажу; узалуд се битка бије када нема кондиције; из дана у дан људи праве грешке јер све мање и мање иду пешке“, закључио је уз кратке досетке Деспотовић.
ТопПрес/ РИНА