Невероватно веровање у Срба које и данас траје: Деца која не могу лако да проговоре поје се водом са поточаре, једна таква 300 година меље у селу Остра

Невероватно веровање у Срба које и данас траје: Деца која не могу лако да проговоре поје се водом са поточаре, једна таква 300 година меље у селу Остра

Чaчак – Воденице поточаре некада су храниле на хиљаде гладних уста и биле једини спас у тешким, гладним временима када се живело на хлебу и води. На левој обали Западне Мораве некада је било 16 воденица, а од тога чак пет на реци Островци. Сада меље само једна и то она коју Миливоје Анђелић Томишинац (66) из села Остра није желео да препусти зубу времена. Пре 300 година саградио ју је његов чукун деда, а он наставио породичну традицију и пета је генерација помељара. Скоро цео објекат сачуван је у аутентичном стању.

„Кад је мој ђед млад умро од упале плућа, воденицу је успешно преузела његова жена, баба Добрила. Она је држала воденицу током два рата, а то су за помељате била најтежа времена. Сећам се да је баба говорила да је батине добијала и од четника и партизана, свака војска која дође, тражила је харач, зло је чекало ако нема брашна. Поточару сам наследио од оца Томише и док сам жив бићу помељар“, рекоа је за РИНУ домаћин Миливоје.

Фото: РИНА

Начин млевења брашна остао је исти, али и наплата је као пре три века. Брашно се не плаћа новцем већ се узима ушур, тачније пет процената од самлевеног мутвена, белог самлевеног брашна. Воденици није потребна струја, јер точак покреће вода. За поточаре су везана многа народна веровања, а неизоставна су она о вампирима. На њихов помен Томишинац кроз смех одмахује руком и каже да су у поточари многи његови преци, па и он, силне ноћи преспавали, а да вампире нико није срео. Важно је, вели, ушур наплатити поштено, тада нема утвара. Миливоје каже да се у овом крају задржао обичај да родитељи чије дете неће да проговори доводе да га он напоји водом изнад чекетала.

„У народу постоји изрека „Бије к“о чекетало“, или „меље ко воденица“ а описује оног који много и брзо говори. Зато постоји обичај да се деца поје над жрвњем, из меденице док чекетало удара у воденички камен. Верује се да ће дете након тога убрзо проговорити. Често ми родитељи доводе децу“, прича овај Остранин.

Фото: РИНА

Он и супруга су у пензији, а двојица синова имају послове у Чачку. Иако им воденица није главни извор прихода, тврде да је никад неће продати. И ако има пуну кућу унучића, интересовање за помељарски занат нико од њих за сада не показује. Међутим, Миливоје не брине за опстанак поточаре.

„Од малих ногу синовима сам говорио да нас је воденица прехранила у најтежим временима, да није било ње, не би било ни нас. За време ратова хранила је стоку и људе у нашем и свим околним селима. Воденица је у нашој кући симбол живота и опстанка, Анђелића, о продаји није било нити ће бити речи. Синови и њихова деца су то градиво савладали“, каже вредни помељар додајући да проја има јединствен укус ако се бели кукуруз стакларац самеље на поточари.

У воденици, која је стешњена између реке и брда које се над њу надвило, све време одзвањју ритмични звуци чекетала које удара у воденички камен. За овај драгуљ руралне архитектуре у центру Остре мало ко зна. Посећују је мештани који доносе жито, ђаци, излетници оближње школе и ретки планинари који освајају врхове Вујна, Соколице и Острице.

ТопПрес/ РИНА

Фото: РИНА

KOMENTARI