Његово име је „23“: Упознајте Драгана, убицу облака

Његово име је „23“: Упознајте Драгана, убицу облака

Када се навуку градоносни облаци и муње почну да парају небо, док сви траже заклон Драган Недељковић трчи на врх брда чврсто држећи моторолу у руци и чека наређење радарског центра. Драган је стрелац на противградној станици број 23 у шумадијској општини Топола. Стиже и пуни лансер противградним ракетама док гледа како муња одозго „пада“ ка њему и гађа громобран на пар метара од места где стоји. И тако 15 година.

Овако живе и Микица Миливојевић и Михајло Продановић из села око Тополе. Сва тројица су стрелци, чувари воћњака у крају чији се извоз воћа мери десетинама милиона евра годишње.

СВИ КРИВЕ СТРЕЛЦЕ

– Ми стрелци смо шест месеци мобилни и тада живимо као у војсци. Сви планови 24 сата зависе ти од временске прогнозе. Моторола је увек близу тебе. Радарском центру Букуља јављамо се два пута дневно. У 10 ујутру је прва прозивка, а ми се одазивамо по бројевима. Ово је ракетна станица број 23 и мени је овде име „број 23“. Када се очекује јак удар, јављају из радарског центра да будемо приправни, напунимо батерије за моторолу, спремимо храну и воду и чекамо команде – каже Драган Недељковић, стрелац из села Пласковац.

Каже да му се за 15 година никада није десило да се није јавио на прозивку, да није дејствовао када је требало, без обзира на невреме. Стављам ракете у лансер, подижем поглед и видим муњу док се с неба спушта ка тлу, као да много јаког светла пада на тебе. И видим је како се „слива“ на стуб на коме је громобран, на пар метара од места где стојим. Али, није опасно, ако не дираш металну ограду са којом је громобран спојен – смеје се Драган на избезумљена лица саговорника.

Каже да је опасније када усред невремена од четири ракете дејствује само једна, три затаје. Иако 10 минута након пуцања стрелац не сме да приђе лансеру, Драган каже да је једном морао. Пришао је, вадио једну по једну неексплодирану ракету и стављао нове. Да је нека пукла убила би га, свака ракета је бомба. На питање зашто је ризиковао живот, Драган објашњава да не би могао да поднесе терет одговорности ако неко за пар минута града изгуби годишњу зараду, а можда и целокупну имовину уколико је узео кредит да би подигао воћњак.

ЧУВАЈУ МИЛИОНЕ ЕВРА

Стрелац Микица Миливојевић такође има деценију и по стажа на противградној станици. Чува својих 15 хектара под воћем и туђих 1.500. Тренутно располаже са шест ракета и моли се за миран мај, најризичнији месец.

– Укруг има још пет ракетних станица што је довољно, када би имали довољно ракета. По једној станици било би оптимално 15, али некада имамо тек по две. Када наиђе градоносни облак пуцаш чиме имаш. Ако видиш да то није довољно, можеш само да гледаш катастрофу која се догађа. Грло се згрчи, знаш да ће лица многих у селима около до сутра „поцрнети“. Тако је било 2014. године када је невреме за 20 минута сатрло воћњаке и на територији општине Топола начинило штету од 46 милиона евра – сећа се Миливојевић.

Сезона одбране од града почела је 15. априла и трајаће до средине октобра. У општини Топола 28 стрелаца ради на 14 противградних станица.

БРЖИ ОД АУТОМАТИКЕ

Михајло Продановић из Блазнаве је воћар, а стрелац је 12 година. Објашњава да је све што раде искључиво по команди радарског центра. Добију координате за гађање и наређење колико ракета испалити.

– Постоје и аутоматски лансери, али ми, искусно стрелци, знамо да будемо бржи од аутоматике. Ја сам у кућици. Када радарски центар прозове моју станицу, број 22, јавим се. Док саслушам команду, већ сам окренуо лансер где треба, утрчао у кућицу и испалио. Морам бити унутра, не би ваљало да нека пукне док сам напољу. Једном сам укључио штоперицу, за све ми треба седам до осам секунди, да урадим све и вратим се у кућицу – објашњава Продановић.

Српски стрелци „убице града“ углавном су и сами пољопривредници, они којима је највише стало и највише ће жртвовати да спасу њиве и воћњаке. Држава их плаћа 4.000 динара месечно, а општине додају колико која може. У Тополи на државне четири, општина стрелцима плаћа још четири хиљаде.

ТопПрес/ Извор: Телеграф.рс/ Марија Раца

KOMENTARI