Горњи Милановац – Један од ретких храбрих људи који је живот под светлима велеграда заменио животом у природи, и који је коначно почео да живи „свој сан“, јесте Миодраг Миле Недић, рођени Београђанин кога је, како сам каже, опио руднички ваздух и „руднички шмек“.
Данас 57-годишњак, тежи да обједини своје намере са условима живота у природи и стопи се са свим њеним аспектима, укључујући и убирање шумских плодова – разне врсте печурака, биљака, воћа и поврћа.
„Избегавам да купујем храну. Тек понекад. А и зашто бих, кад нам ове божје земља и шума дају све што нам треба“, каже Недић за РИНУ и додаје да га највише привлачи надалеко познати „руднички сремуш“:
„А то је нешто посебно. Има га у огромним количинама и толико је укусан. О здрављу да не трошим речи.“
Како време пролази и он је, каже, узнапредовао у гајењу хране, убирању печурака и свега другог што се добија из шуме, а што је карактеристично за предео у којем живи.
Упитан када је пошао „пут Рудника“, одговара пре седам година, „када је дошао тренутак да ’пресечем’ и кренем у живот са природом“.
„Нетакнута рудничка природа била ми је најпримамљивија и овде сам пронашао мир. Не постоји ваздух у Србији као што је овај и само овде људи имају тако изражен шарм. Обишао сам ја доста других планина и предела по Србији. Верујте, Рудник је стварно посебан“, каже Недић.
Додаје да човек треба да препозна у неком моменту шта жели од свог живота и да онда те циљеве и следи, а његов је, наводи, био живот „одмеднут од Београда и градске гужве“.
Он каже да је ипак требало пуно времена док се коцкице нису посложиле, али да је донео исправну одлуку.
„Морао сам најпре да игноришем стрес непознавања новог живота, ући у периоде потпуне тишине, учења и сналажења у многим непознатим ситуацијама којима те природа обучава, уз помоћ људи који су одавде… а онда, ујединити све то са потребом комуникације која је стечена дугим низом година у граду“, истиче Недић, из породице имућнијих београдских интелектуалаца.
Одрастао на Новом Београду, прошао ту детињство и студентске дане, путовао по свету, стекао пријатељства, дружио се и радио шта му прија, да би се данас скрасио на Руднику, у кући недалеко од Шумске куће у истоименом насељу.
„У жељи да што више боравим у природи, спајам лепо и корисно и у једном тренутку почињем да се бавим планинским туризмом, рекламирањем кућа и викендица, али и приватно водим тај посао, у оквиру своје куће на Руднику“, каже он.
На питање да ли живот у природи даје другачију перцепцију времена и могућност да боље упозна себе, каже да је добио „све време света“ на поклон.
„Научио сам шта значи дрво, кристал и колику једно дрво или кристали пронађени у шуми носе енергију. Ја их третирам као да су жива бића и то су ме научили они који знају више о томе. Никада се не бих вратио у град“, јасан је Недић, који је истакао да што више време пролази осећа да је потребнији и природи и људима којима је тренутно окружен.
Упитан за одржање пријатељстава која је стекао у Београду, одговара да су се нека угасила, али да би се, ако је већ тако, угасила и да је остао да живи у граду.
„Немам проблем са тим. Ако је нешто право трајаће, без обзира на околности. Ја сам увек ту за оне којима сам потребан и у свако доба их могу позвати као и они мене. Даљина није проблем. Постоје само потреба и воља, а оне су, за мене, обично, једно“, закључио је Недић.
ТопПрес/ ГЗС