Породица због сродности са попом Ђујићем бежала у Аустралију, данас ужива на Руднику

Породица због сродности са попом Ђујићем бежала у Аустралију, данас ужива на Руднику

Горњи Милановац– Тешки изазови и тешке животне (не)прилике, својствени далматинским Србима, највише изражени током трајања Другог светског рата када је на сцени био бесомучни покољ српског народа, нису угасили пламен живота народа из крајева изложених највећим страдањима.

Спремни на борбу у свим ситуацијама, превазилазећи најчешће границе могућег и уз тешке муке, ови људи су на крају излазили као победници, одупирућу се својом истрајношћу и храброшћу недаћама које су их кроз живот пратиле.

Таква прича прати и једну успешну Српкињу са добром лозом која је свој мир пронашла под сводовима Рудника!

Ти људи су и те како међу нама!

Јованку Љевају, из Книна, рођену одмах након Другог светског рата, прати тешко детињство, обележено страдањем чланова фамилије.

Иначе, страдање чланова фамилије није је заобишло ни у последњем рату деведесетих.

Иако рођена после трагичних дешавања, у архетипу је носила трауме бега од усташких покоља јер је њена фамилија због блискости са чувеним православним свештеником и четничким војводом Момчилом – попом Ђујићем из Книна била приморана да напусти вечно огњиште и отисне се пут Аустралије.

Последњи у низу који је пребегао био је њен рођени стриц Лука.

„Поп Ђујић је сарађивао са италијанским окупатором из разлога очувања бића нашег народа у Далмацији. Крајеви насељени Србима, где није била успостављена сарадња са Италијанима у тадашњој Хрватској, попут Баније, Лике, Кордуна, изложени су немилосрдним покољима усташа док је у Книнској Крајини било другачије. Ту су били доминантни четници који су све чинили да сачувају народ, а били су једнако омражени од усташа као и од окупатора. Ипак, минимална сарадња са окупатором била је нужна, тако ја то видим”, истиче за Глас западне Србије Љеваја, али и додаје да историјским темама не жели много да се бави јер, како каже, свако има неку своју верзију истине и неко своје тумачење, „па да не залазимо у те заврзламе”, додаје.

Њен прави живот почиње у Србији, где се бори да оствари многе од својих снова, завршава факултет и постаје препознатљиви просветни радник, касније и руководилац школе.

„На све што сам постигла из тог, тзв. просветног миљеа сам гледала као на нешто нормално. Школовала сам се за тај позив, пролазила кроз свакакве ситуације, али је за мене то било нешто што волим, пре свега рад са децом и младима. У педагогији сам се скроз нашла и сматрам је нечим најчеститијим”, каже Јованка, осврћући се на тај неприватни део живота.

У њему је, наводи, било пуно тога стваралачког, што се, како каже, сасвим уклапало у њен концепт који је подразумевао праћење деце и наставника, обучавање итд.

Као директорка је била фокусирана на довршетак изградње школске зграде и највише се тиме бавила, реконструкцијама учионица, јер је школа коју је водила културни споменик под заштитом државе.

Онај приватни део, од поменутих тешких тренутака па преко дугодеценијског у српској престоници, дошао је у своју нову фазу, коју Јованка из ове перспективе види као најсрећнију у животу.

Пре више од 30 година упознала је човека свог живота на Руднику и полако се у миру заједничке викендице отискивала у нетакнуту природу „шумадијског бисера”.

„Прва асоцијација на Рудник ми је чист ваздух, лепе шуме и зеленило. Како нам се захуктавао заједнички живот све више сам била изложена осећају безбрижности. То када те буде веверице које скачу са грана, а око тебе шума, пуна четинара, зрикаваца… нешто је невероватно. И тако смо викенд боравке почели све чешће да замењујемо за оне сталне, док је Земун где смо живели постајао излет за викенд”, напомиње Љеваја.

Упознавши све квалитете Рудника, каже да јој је помало жао што га није још раније открила јер је ових 30 – „мало колико је леп”.

Живот из снова свакодневно тражи и бројне обавезе, а Јованка истиче да их са лакоћом решава.

„То нису обавезе. То је све само задовољство, једноставно, када човек ради оно што воли ништа му не пада тешко. Окопавање, рад у башти, садња кромпира и другог поврћа… ја сам тако замишљала свој живот када одем у пензију. Спорадична путовања и Рудник ми комплетирају задовољства данас”, уверава Љеваја.

Она каже да прати сезонски све што шума и планина нуде.

„Најпре сремуш па коприва, зеље, брање лековитог биља, прављење зове, затим чајеви па пекмези у касно лето, паприке, ајвар. Водњику да не заборавим, она иде с касне јесени и служи да се прегура зима када кубуримо са свежим воћем”, закључује вредна, слободно се може рећи, „Рудничанка”, која је то постала по опредељењу.

Ужива одмарајући са унучићима, уз свесрдну љубав и подршку изабраника свог срца, који јој је, наглашава, најважнија карика у „рудничкој идили”.

ТопПрес/ ГЗС

KOMENTARI