Пост на селу: Без меса се (не)може живети?

Пост на селу: Без меса се (не)може живети?

Месо се јело, празником и радним даном, празником више, радним даном – не много мање. Сматрало се врло неопходним. Да ли су иза нас „мрсна“ времена? У та давна носталгична времена стандард породица мерио се по количини меса коју укућани поједу у току месеца, а не по висини рачуна које не могу да плате. Тада још нико није пласирао тезу о штетности меса нити је иједан лекар спомињао да исхрана на бази меса доводи до ове или оне болести, пише Агроклуб.

Баш напротив, сматрало се да је месо једноставно неопходно, нарочито у исхрани деце. Вегетаријанци нису били познати, осим што смо понекад читали о људима и целим народима који живе од воћа, поврћа и житарица и много се чудили таквим подацима. Месо се јело, празником и радним даном, празником више, радним даном – не много мање.

За кога није пост, а ко не жели да пости?
Деда и бака су постили као и многи људи њихове генерације: навика из предратних времена, једном стечена, упражњавана је до краја њихових живота. Сећам се „празног“ пасуља, сочива, кромпира на сто начина, разних варива и чорбица приређених без меса, млека и јаја, а и поред тога савршено укусних, па тако 210 дана у години јер толико трају укупно сви постови пред велике празнике, плус среда и петак сваке недеље. Једном су деда и бака мало претерали, покушавајући да отпосте Часни пост пред Божић само на хлебу и чају уз понеку јабуку. Обоје су се разболели, па је њихов једини зет, а мој отац морао да употреби сву своју речитост убеђујући их да поједу нешто јаче.

„Па ви нисте никог убили, унесрећили, нисте туђе отели, зашто је потребно да тако испаштате“, питао је тата, а ово двоје су, после краћег размишљања, одлучили да послушају. Тата није постио и није волео ни разговор о посту. „Какав пост, какви бакрачи, четири ратне године сам био гладан!“, гласио је његов необориви аргумент (а ради се, наравно, о Другом светском рату и детињству у планинском крају где умирање од глади уопште није било необично).

Ал’ се некад добро јело!
Зато је у кући увек морало да буде меса и месних прерађевина, по могућности – од свињетине. Прашка шунка, „чајне“ кобасице, „Гавриловић“ салама, виршле, „дебрецине“ кобасице, биле су редовне у шпајзу или фрижидеру, од кад смо стекли фрижидер. Осим меса и салама, није смело да нестане свежег хлеба, „гауда“ сира и слаткиша, нарочито кремпита и баклава, јер је тата волео да много и добро једе.

Цело пиле за недељни ручак отишло би пре вечере, а шницле од бута, за поховање куповане су на килограме. Велики лонац пун сарми, са редом сувих свињских ребара и сланине на дну и на врху, које је мама фантастично припремала, не би дуго потрајао, јер је тата, уз ТВ програм, имао обичај да поједе бар неколико сармица после вечере. Мамини покушаји да прошверцује неко јело без меса – лак ђувеч са поврћем, поховани карфиол и тиквице, кромпир, мусаку од похованих паприка и слично – раскринкани су и осујећени у року од одмах.

„Па не може баш сваког дана месо“, правдала се мама.

„О, може. И мора!“, одговорио би тата.

„Мислим да смо оваквом исхраном појели бар неколико аутомобила“, вајкала се мама понекад.

До границе издржљивости
У свом другом браку, међутим, тата је постио и више него што се надао или што је доживео током свог ратног и поратног детињства. Његова жена, велика верница, инсистирала је на посту до границе издржљивости (наравно, не своје). Догађало се да се у њиховом домаћинству током целог лета живи на хлебу и воћу – иако су обоје имали пензије од којих су могли да нормално једу. Мој отац, велик, крупан човек стесао се на пола своје некадашње телесне масе, сва одећа је ландарала на њему.

„Одлично, тако редуцирати тежину, потпуно променити начин исхране, и још у тим годинама, браво, браво“, одушевљавали су се лекари. Кад се тата разболео и умро, нису имали коментар.

Текст објављен у „Кикиндским“, локалном гласилу, 2019. године под насловом „Мрсна времена“, у рубрици „Кикиндски носталгични живот“ која је излазила од септембра 2018. до јуна 2021.

ТопПрес/ Извор: Агроклуб