Прањани – За грешника који крене опасном животном стазом некад се у равногорском крају говорило да је „крив к`о гудало”.
Данас се овде, у Прањанима и другим селима на обронцима Сувобора с поносом приповеда да је управо гудало препородило читав крај.
Јер, за крај ове седмице ( 20 – 22. август) припрема се трећи Сабор виолиниста Србије а Прањанци се готове да угосте хиљаде намерника жељних дружења у овом горском подручју и звукова врхунских мајстора на инструменту од четири жице.
– Већ први сабор 2019, а почеци су вазда мукотрпни, показао је да је наш народ жељан окупљања и весеља и спреман да их сазове и направи. То је и најбољи знак да смо на трагу дуговеког саборовања у овом малом али изузетно лепом, прањанском човечанству – каже Дејан Ковачевић, председник општине Горњи Милановац којој Прањани припадају, и челник сабора.
Он је истакао како му је част да позове мештане и госте на саборовање, додајући:
– Виолина је после дугог лутања 2019. коначно пронашла своје место у Прањанима.
Гудала ће и овог лета укрстити најбољи виолинисти Србије, у спектаклу под сувоборским небом.
Трећи сабор биће отворен у петак (20.8) дизањем саборске заставе и поздравним словима домаћина и гостију, док су за завршницу дана предвиђени такмичење младих виолиниста Србије и концерт Борка Радивојевића. Пре тога уследиће сећање на Бобана Костића Воза, некрунисаног краља виолиниста, а признање с тим мајсторским именом понеће његов први ученик Синиша Драгутиновић из Младеновца.
У ту част са позорнице ће свирати Перица Васић и победник првог сабора, Момир Јовановић.
Тако ће на самом почетку заједно запевати виолине таквих мајстора које је немогуће видети на окупу под истом стрехом, и затим покренути ово саборско издање.
У суботу, од 20 сати, професионални виолинисти такмичиће се за прву и златну виолину Србије, а у недељу су на вечерњем распореду концерти победника, затим Бранка Ристића и Љубе Аличића. Све ово, разуме се, не може протећи без уживања под бројним шатрама у варошици.
Замисао о оснивању овакве приредбе потекла је од Гвоздена Николића, данас широм Србије познатог телевизијског репортера, и власника Гласа западне Србије у Чачку који прави програме и извештаје за бројне телевизијске куће са националном фреквенцијом и аутора емисије „Нећете веровати” на тв Прва. Његов завичај и корени су из суседних Коштунића, док му је мајка из Прањана од Старчевића, а у мајчевини је завршио и основну школу.
-Како смо, дан за даном, прелазили из дечаштва у озбиљније доба, Коштунићи и Прањани су свима нама, макар то било и у немаштини, постајали центар света. И то остане човеку урезано у свест, тако је и данас после много година од првог доласка у ту варошицу – беседи Николић.
И описује како се заметнула прича о сабору виолиниста:
– Ови висови Сувобора и Маљена више од пола столећа били су беспут и недођија, због Равне горе и политичке природе. Иако, тврдим, надалеко нема тако радног и часног света, неправедно кажњеног.
Али, напомиње Николић, све се да поправити, па и то:
– Дочекали смо, ево, да овај крај доживи репризу живота, да врлет буде повезана са аутопутем, да постанемо место које има планински аеродром и где се за свагда скућила виолина, краљица инструмената. Има ли од тога боље награде за вредне сељане сувоборских чука и селишта, чије су шуме и пашњаци навек обележени гробовима предака што дадоше главу за потомство, који су образ показали спасавајући невољнике и делећи кору хлеба са Анеринкацима, Енглезима, Французима и Русима, иза леђа убитачне фашистичке машинерије која је харала светом.
Гвозден Николић приповеда, такође:
-Да, то су ти људи, и ово је прилика да кажем још нешто. Можда неко некога због овога може да окрпи, али сам дужан да кажем уз све последице: Хвала нашој и мојој држави која је исправила деценијску неправду према овом народу. Хвала за сваког новог ђака и школи где сем и сам негда ишао, благодарим за сваког новог становника на сеоској утрини. Дани које најављујемо јесу, уствари победа доброг над злом, још један подвиг сувоборских сељака и државе која мисли о свом народу.
Увек насмејан и благородан, госте сабора спреман је да поздрави и председник МЗ у Прањанима, Радовин Веселиновић Греба. Двомтраш на свом имању гаји говеда али се увек нађе времена и за послове у корист овог народа.
-За три последње године, захваљујући председнику Ковачевићу и Гвоздену Николићу, са њиховим сарадницима, и варошица и читав крај добили су нови лик. Сређени су путеви, уклоњени буџаци и кад се упореде Прањани од пре 20 година са данашњим, ово је ново село – рече Веселиновић.
Село је удаљено 36 километара од Милановца на путу за Пожегу, а засеоци размештени пола на брду (420 метара надоморске висине), друга половина у планини (540). Данас имају 1.500 становника или чак упола мање него 1948. године, али никад не заборављају ратове од 1912. до 1918. кад су у битке за слободу отаџбине отишла 464 мештанина, а вратила се само 204.
-Има, ипак, неке правде на овој земљи. У последњих пар године у Прањане су се доселиле четири породице из других места, док основна школа имас пет ђака више него лани – истиче Веселиновић.
Прањанци су, после одласка Турака, увек имали црвено слово и место саборовања, мада се и то, шта се може, мењало кроз времена. Док није било у селу ни дрвене цркве, постојао је округао камен и око њега су се скупљали, а1827. је подигнута црква брвнара. Нова, зидана црква, подигнута је 1903. године, уз њу је деведесетих година XX века дограђен и звоник.
Црква Светог Вазнесења господњег у Прањанима слави Спасовдан и тог дана је вашар код богомоље. Спасовдан је уједно и сеоска обетина или молитва. О Преображењу (19. август), када је главни вашар у Прањанима, први пут 2006. године је сазван завичајни скуп Прањанаца који живе ван Прањана, са намером да то постане традиција. У селу се окупљањем обележава и Ивањдан (7. јул) а до краја прошлог века сваког 6. августа одржавано је окупљање рудара из оближњих налазишта магнезита, њихових укућана и свих житеља овог подручја, све док рудници нису затворени. Сада се, такорећи међу црвена сеоска слова, уденуо Сабор виолиниста Србије.
Још један разлог за весеље јесте и недавно отворени аеродром на Галовићима више села одакле су 1994, тада то беше већином обична ливада или делом насута, амерички и британски пилоти, чувани од мештана и народа, полетали ка сигурним ваздушним лукама у Италији и тако сачували 500 својих глава.
ТопПрес/ ГЗС
