Чачак – Светска, а наша постала је и проја. И док модерне домаћице експерментишу на различите начине и у ово традиционално српско јело стављају све и свашта, Младена Гојковић из Чачка каже да проја направљена на старински начин, заправо је најукуснија.
„Она се јела у сиротињским кућама и по манастарима, они мало богатији месили су жуте погаче“, прича Младена и додаје да је за прављење овог специјалитета који се нашао чак и на ЦНН-ој листи, међу најбољим светским хлебовима, потребно само два састојка.
„Вода и кукурузно брашно, а да би била посна некад се плех чак подмазивао воском, а не машћу. Не сме се закувати ни много ретко, ни много густо, већ средње да би се проја лепо испекла. Најбољи укус има ако се пече у шпорету на дрва“, саветује ова домаћица.
Некад се брашно млело у воденицама поточарама, а на проји су одрастале генерације и генерације.
„Док смо јели проју сви смо били здравији, а како се прешло на бели хлеб све чешће оболевамо. Трпеза у Шумадији не може ни сад да се замисли без проје, али ту је поред и још десет врста хлебова, па се млади увек дохвате ових модерних“, каже Младена.
Сад кад је проја стекла и светску популарност, нема сумње да ће се у целој Србији, још дуго служити уз чварке и сланиницу за доручак и уз врућу јагњетину и свадбсрски купус за ручак или вечеру.
ТопПрес/ РИНА
