Чачак – Четворо ученика осмог разреда Основне школе „Ратко Митровић” , учинили су прави подвиг, јер су буквално, спасили живот једној старијој суграђанки, која се након дијализе онесвестила и тешко повредила главу.
„Враћали смо се са очног прегледа и испед болнице, на аутобуској станици поред нас је седела бака којој видно није било добро. Била је бледа у лицу и клатила се напред назад. У једном тренутку, кад смо се, Тамара и ја окренуле ка њој, само је пала и ударила је главом у бетон. У истој секунда, нас две смо притрчале, подигле је, а ја отишла до двојице другова да хитно оду по помоћ. Када су они отишли, ја сам просто помогла баки, са још две жене које су биле ту. Ми смо је наслонили на клупу, јер нисмо имали снаге да је подигнемо да седне. После нека два минута, он је поново почела да пада, да се онесвешћује. Док није колима наишао један човек, кога је чекала једна жена ту на станици и ми смо њега буквално молиле да изађе да нам помогне. Хладили смо је водом, масирали јој врат како би дошла себи. Полао је долазила себи, а ми смо чекали да дође хитна помоћ како би јој помогла”, рекла је Тамара Јелић.
Тамари је помогла њена имењакиња и другарица из одељеља, Тамра Павловић, која је својом спретношћу успела да врати у живот .
„Ја сам случајно, док сам држала жену за руку да не падне, осетила да она нема пулса. Онда сам проверила на врату и заиста није имала пулс. Почела је да плави у лицу. Тад сам се сетила да урадим масажу срца и после тога јој је видно било боље, кренула је да се враћа свести”, каже Тамара Павловић.
Док су њих две бринуле о госпођи, њихови другари су отрчали у болницу како би позвали помоћ.
„Мој друг и ја смо отишли у хитну помоћ, на шалтер да би звали помоћ. Тамо су нам рекли да је жена збринута и да ми ништа не бринемо, али када смо се вратили видели смо да је жена и даље ту. Тек након неких пет минута чекања, дошла је хитна помоћ која је преузела жену”, рекао је Вања Шијаковић.
Душан Борисављевић истиче да их је разочарало понашање старијих, коју су пролазили поред њих али нису желе да пруже помоћ.
„Баш смо се разочарали што нико није хтео да стане да помогне. Као што је рекла моја другарица, био је један господин који је чекао неку жену и оне су га буквално молиле да им помогне, али он није ништа урадио, само је посматрао шта се дешава”, истакао је Душан.
Директро школе из које ускоро, у даљи живот одлазе ови храбри осмаци, каже да је највеће изненађење било то, што они никоме нису говорили о свом хуманом потезу.
„Поносни смо сви у школи. Међитим, оно што бих ја хтео да истакнем и што је у читавој причи интересантно јесте да смо ми о читавом овом случају сазнали случајно. Деца су дошла у школу и нису ништа причали о томе. Ни одељенском старешини ни другарима. Када смо сазнали за то и када смо их питали зашто о томе нису причали, они су рекли да су схватили даје то нешто нормално и да то није некакав гест који би требао на сва звона да се истиче. Међутим, у друштву као што је наше, а видимо какво је наше друштво, видимо како ми одрасли реагујемо или не реагујемо на овакве ситуације, које је поприлично емотивно отупело, услед свега онога што нам се дешавало протеклих деценија, овакав гест заиста заслужује највећу пажњу. И негде ми се чини да ми одрасли можемо много да научимо. Можда чак више ми да научимо од деце него што они треба да науче од нас. Ово враћа наду и у будућност и у то да се сви ми запитамо да ли смо довољно емпатични, да ли смо довољно солидарни и да ли уопште видимо човека поред себе”, рекао је директор Ђуро Церанић.
Захваљујући присебности и храбрости наших суграђана, госпођа којој су притекли у помоћ и даље је жива.
ТопПрес/ ГЗС