У народу је празник Вазнесења Господњег познатији као Спасовдан, а колики му је значај одувек народ давао види се по томе што је највећи историјско-правни документ српске средњовековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349, а допуњен такође на Спасовдан 1354. године.

Осим као сточарски и ратарски празник, слави се и као Крсна слава, али и заветина за читаво село.

Не раде се данас тешки послови, у знак поштовања према великом празнику који, према веровању, може да спаси кућу од невоље, а децу од болести.

Од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године устоличио Београд као престоницу, у част обнове и напретка, Град је као своју крсну славу узео Вазнесење Господње – Спасовдан.

Ова слава симболично указује на стално уздизање – вазнесење града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност изражавајући душевну и моралну снагу народа прекаљеног у славној прошлости.

Данашњу форму постојећег славског обреда уобличио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, тада и поглавар Цркве Кнежевине Србије, на чији је предлог, упућен кнезу Михаилу Обреновићу, 1863. године и саграђена Вазнесењска црква.

Ова црква успела је да сачува оригинални барјак Управе града.

ТопПрес/ Извор: РТС