Спасовдан спада у покретне празнике – пада истог дана, али се мења датум јер се рачуна од Васкрса.
Празнује се увек у четвртак, 40 дана после Васкрса, а десет дана пре Духова.
У народу је празник Вазнесења Господњег познатији као Спасовдан, а колики му је значај одувек народ давао види се по томе што је највећи историјско-правни документ српске средњовековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349, а допуњен такође на Спасовдан 1354. године.
Осим као сточарски и ратарски празник, слави се и као Крсна слава, али и заветина за читаво село.
Не раде се данас тешки послови, у знак поштовања према великом празнику који, према веровању, може да спаси кућу од невоље, а децу од болести.
Од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године устоличио Београд као престоницу, у част обнове и напретка, Град је као своју крсну славу узео Вазнесење Господње – Спасовдан.
Ова слава симболично указује на стално уздизање – вазнесење града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност изражавајући душевну и моралну снагу народа прекаљеног у славној прошлости.
Данашњу форму постојећег славског обреда уобличио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, тада и поглавар Цркве Кнежевине Србије, на чији је предлог, упућен кнезу Михаилу Обреновићу, 1863. године и саграђена Вазнесењска црква.
Ова црква успела је да сачува оригинални барјак Управе града.
ТопПрес/ Извор: РТС