СПЦ и верници прослављају Светог Василија Острошког

СПЦ и верници прослављају Светог Василија Острошког

Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Василија Острошког. Његове мошти чувају се у манастиру Острог, у Црној Гори, као велика светиња, више од 300 година.
Свети Василије Острошки рођен је у селу Мркоњићи, у Поповом пољу, у Херцеговини. Замонашио се и започео живот подвижника у требињском манастиру Успенија Пресвете Богородице.
Према предању, свети Василије Острошки рођен је 28. децембра 1610. године у Херцеговини, у селу Мркоњци, у Поповом пољу. Крштен је под именом Стојан, а пуно световно име и презиме било му је Стојан Јовановић. Родивши се у веома побожној породици, окренут посту и молитви још од најранијих дана, прву школу хришћанске врлине изучио је баш у свом дому. Са најдубљом вером у Бога одликовао се смиреним духом и топлином душе. Читав његов живот био је дубоко повезан са вером и сазнањем. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у манастир Завалу у коме је тада игумановао његов стриц, игуман Серафим. Под вођством свог стрица млади Стојан је у близини књига и мудрих људи брзо упознао дух Светог писма и основних светских наука. У овом добу родила се његова жеља да се замонаши.

Боравећи у манастиру Тврдош, у требињском крају, љубав према посту и молитви крунисана је чином замонашења приликом којег је добио име под којим ће бити познат – Василије. Име је одабрао како би се у свом духовном животу који га је очекивао угледао на живот и подвиге јерарха Василија Великог. Кратко након замонашења, Василије је стекао ђаконски и свештенички чин.

У манастиру Тврдош стекао је звање архимандрита чиме су отпочела његова бројна путовања према центрима православне вере у свету – полазио је на путеве прем Светој Гори, а касније и према Русији где се задржавао и по неколико месеци. У том периоду радио је на поправљању опустошених и оронулих храмова, а неретко је обнављао многе народне школе.

Током великог ходочасничког путовања преко Никшића, манастира Морача, манастира Ђурђеви Ступови и Пећи, црквеним великодостојницима и обичном народу говорио је о страдању народа у Херцеговини и агресивности турске пропаганде. Највећи део времена провео је у манастиру Хиландар након чега се вратио у Пећ, где је 1638. године хиротонисан за митрополита. Иако је имао непуних тридесет година, због узвишености духа и најсмернијег живота које једно духовно лице може водити, удостојен је епископским чином.

Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогоњен, клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнежева.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле је своје вернике додатно привољевао и утврђивао у православљу. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог. Међутим, о тачном начину његовог преласка у Острог сведоче разна предања. По једном од њих, митрополит Василије је једно време провео у малом селу Попе, потом неко време боравио у Милица пећини у Пјешивцима, а затим је прешао у пећину у Острошким Гредама где је по предању раније боравио један испосник – старац Исајија и где се, по предању, налазила мала богомоља.

Управо из пећине мудраца Исајије, Василије је управљао митрополијом готово целих петнаест година. У том је периоду око себе почео окупљати и друге монахе. У завештању из 1666. пише да је митрополит Василије „својим трудом и имањем“ само обновио, али не и основао манастир Острог, а о делатности митрополита Василија за време острошког службовања, на основу писане грађе, не зна се много.

У Острошкој стени је подигао и украсио цркву Часног и Животворног Крста и наредио да се живопише. У његовој тежњи да се Острошка пећина претвори у манастир му нико није могао стати на пут, те је приликом подизања манастирских целина носио камење, непрестано се молио обављајући за то време све своје црквене дужности. Својим радом и стварањем дошао је у позицију да њега и ту црквену имовину штите како највећи верски тако и световни владари тог времена.

Свети Василије Острошки умро је 1671. године у својој ћелиј изнад Острошке испоснице. Према легенди, у тренутку напуштања овог света необична надземаљска светлост испунила је ћелију. Тело светог Василија монаси су сахранили испод црквице Светог Ваведења Мајке Божије. Слава овог пустињака у народу је већ била довољно велика да би Турци одмах по његовој смрти пронашли његове кости и спалили их на ломачи у нади да це сатрти дух православног живља.
По предању, седам година након његове смрти, проигуману Жупског манастира у сан је дошао управо владика Василије са речима да га ископа из земље. Проигуману нису веровали. Тек када је трећи пут дошавши му у сан оставио ватрене трагове по његовом челу, калуђери су узели мотике и лопате те су након седам дана проведених у испосништву и молитви отишли на место где је владика Василије био закопан. Његово очувано тело извађено је из земље и пренесено у Горњи манастир где се и данас налази, а током немирне историје светитељеве кости нису имале мира те су често скриване и премештане. Први пут испод манастира крај реке Зете, други пут у цркву Пресвете Богородице покрај моштију Светог Петра Цетињског. У пролеће исте године мошти су враћене у манастир Острог, али су убрзо опет скривене на Цетињу.

Године 1878. великом свечаношћу обележено је враћање моштију у Острог, а тада је ковчег носио црногорски књаз Никола.

Данас његово свето тело у целости почива у Острошкој испосници неподложно закону труљења, а чињеница о непропадности тела овог великог светитеља представља феномен за себе који хришћани називају чудом. Његово тело је након растанка са душом постало ризница Божије благости тако што му је Господ одредио посебну мисију свог помоћника и исцелитеља свих људи који са чврстом вером долазе и приступају му као великом чудотворцу.

 

ТопПрес/ ГЗС

KOMENTARI