Српски кајмак за Аустријанце

Српски кајмак за Аустријанце

У аустријском градићу Глогниц, у близини скијалишта Семеринг, на око 80 километара од Беча, налази се млекара „Касереи – Глогнитз“, власника Ивана Величића – прва српске млекара у Аустрији и на територији ЕУ. Величић је своју идеју реализовао захваљујући огромној енергији, здравој идеји, као и добрим и оданим сарадницима, уз подршку Аустрије, која је умела да препозна вредну иницијативу.

У млекари која је почела своју производњу пре нешто више од месец дана, запослени су радници пореклом с простора читаве некадашње Југославије и један радник из Румуније.

У производњи и дистрибуцији ради свега десетак радника, а млекара већ има тешкоће да произведе толико млечних производа колика је потражња купаца. Свакако је ово најбољи доказ квалитета сирева, кајмака и других производа, који свакодневно излазе с производних трака.

Величић је родом из околине Драгачева у Србији, крају познатом по Сабору у Гучи, али и сиру и кајмаку. У овом крају, тада још мали Иван, почео је да снева свој сан, који данас живи.

Машине из Србије

– Успели смо да добијемо све дозволе, машине смо увезли из Србије, а велики број произвођача сирева и осталих млечних производа у Србији ради на машинама фирме „РИБ Јовановић“ из Крушевца. Успео сам својим средствима да купим овај пословни простор у коме се налази производња и да извршим већи део адаптације, пошто је ту раније била прерада меса – каже Величић.

– Одмалена сам желео да будем сам свој газда, да живим од својих идеја и од свог рада у сопственој производњи. Тада још нисам знао шта ће то бити, али данас сигурно знам. Верујем у оно што радим, а што је веома важно, уз мене су моји сарадници, моја браћа Александар Которчевић и Милан Соколов, који су од првог дана укључени у развој пројекта млекаре, а пре свих је заслужан Бранислав Јовановић, кога зовем „стриц“, иако смо само даљи рођаци, али ми је он много више од рођака – препричава Величић. Немиран дух и жеља да у животу направи нешто добро, што ће задовољити његов сан, довели су га у Аустрију пре 12 година. Дошао је потпуно сам, на препоруку свог строгог оца, који га је упутио на неке земљаке који су много раније дошли да раде и живе у отвореној држави, каква је Аустрија. У Аустрији није важно ко је одакле дошао и свако ко жели да лепо живи од свог поштеног рада – добродошао је. Уз помоћ ових земљака запослио се у месној индустрији Радац (Радатз), највећем прерађивачу меса и месних производа у Аустрији.

Сарадња са фармерима

Веома добра сарадња је остварена и са локалним фармерима, од којих откупљује млеко за своју производњу. Иначе, назив фирме дао је по месту у којем производи сир, на савет директора Рајфајзен банке др Хелмута Таха, а испоставило се да није погрешио јер је то уједно и знак поштовања према становницима овог градића. Капацитет млекаре је прерада 12.000 литара млека дневно, свакако још увек производња не тече пуним капацитетом, пошто је производња почела тек од скоро.

Радо истиче да је фирма Радац у којој је запослен и данас, такође веома заслужна за његов успех. Прва сазнања о производњи млечних производа стекао је од „стрица“ Бранислава Јовановића, који такође потиче из драгачевског краја, али своје знање у производњи сирева и осталих млечних производа, развио је и пласирао у Крушевцу.

Иван је годинама уз „стрица“, приликом сваке посете, „упијао“ знање, што свакако „старом искусном вуку“, какав је Јовановић, није промакло и почео је да препознаје себе из младости у лику младог Ивана. Вероватно је „стриц“ видео у мени особу жељну знања и спремну и способну да потпуно уложи себе у посао којим се бави, а истовремено да се не задовољи само неком просечношћу, већ да развије своје знање и способност. Њему заиста дугујем највећу захвалност за све ово што сада радим и развијам. „Стриц“, поред производње сирева и млечних производа, производи и машине и опрему за мини млекаре. С опремом произведеном у фирми „РИБ Јовановић“ из Крушевца радимо у Глогницу у овој млекари. Направили смо пројекат за који је било потребно много више новца од онога што сам имао. Упорношћу и сналажљивошћу, али и захваљујући власнику ресторана „Луиђи“, који се налази на неколико километара од овог места, упознао сам директора Рајфајзенбанке у Глогницу др Хелмута Таха, који је уједно и директор Фонда за развој и његовог сарадника, којима сам успео да предочим свој пројекат, што су они радо прихватили. Помогли су ми кредитом и неким средствима Фонда развоја, што је пресудно утицало да почнем са реализацијом – казао је он.Возила Иванове млекаре свакодневно превозе и до Граца и Линца. Овај млади човек је доказао да се амерички сан може остварити у Аустрији, у земљи великих могућности за све њене становнике.

Роба иде као алва

Купци су за сада власници ресторана, пекара и неких продавница, али производи се веома брзо продају, пошто тренутна прерада од 3.000 литара млека дневно већ није довољна да би сви купци били снабдевени у траженим количинама.
Веома брзо ће, како најављује Иван, производња бити повећана, тако да ће сира, кајмака, паприке пуњене павлаком, сиром и кајмаком, јогурта, као и још неких производа који су у припреми бити у већој количини од досадашње.

ТопПрес/ Извор:  Вести-онлине

KOMENTARI