У Србији има нешто више од хиљаду регистрованих сеоских домаћинстава, која се баве туризмом. Боравак у сеоским домаћинствима повећава се из године у годину, па се тако прошле удвостручио број страних гостију. Ипак, иако у замаху, туриста би било и више када би имали адекватну радну снагу, али и асфалтиране путеве.

– Осим за домаће и за госте из окружења, овај вид туризма популаран је код туриста из Израела, Турске, а у последње време долази и велики број кинеских туриста. У руралним подручјима не може да се живети само од пољопривреде, тако да је ова врста туризма од огромног значаја, јер се повећава приход сеоских домаћинстава, а унапређује се и туристичка понуда неког подручја, указују за “Блиц” у Министарству трговине, туризма и телекомуникација.

Инвестиција која се исплати

А шта показују рачунице? Исплати се покенути овај посао. Да би једно домаћинство које у просеку има од осам до 12 лежајева могло да се бави сеоским туризмом, потребно је у старту да уложи од 10.000 до 15.000 евра како би кућу адаптирали за госте. То подразумева изградњу савремене кухиње, реконструкцију соба и уградњу купатила, као и система за грејање. Инвестиција се исплати тек након треће године, а када би могла да се очекује зарада, а када су пуни капацитети она износи од 9.000 евра за туристичку сезону. Наравно, што је више лежајева и објеката, то се приходи увећавају.

Од куће до сеоско-туристичког комплексаДа је тако потврђују у сеоском домаћинству “Гостољубље” из околине Косјерића. Још пре 16 година Марија (35) и Жељко Средић (42) кућу на имању на обронцима планине Маљен у селу Мионица, регистровали су као простор за издавање. Временом су дошли на идеју да прошире посао и прилагоде га савременом госту. Данас, на 12 хектара, смештен је сеоско-туристички комплекс са седам вајата и базеном “Гостољубље”. У њему сви имају задужење. Марија са мајком око припремања хране, њен супруг Жељко око маркетинг стратегије и анимације гостију, док отац брине о одржавању фарме. За најмлађе госте задужени су њихова деца Невена и Вукашин.

А ко су гости етно домаћинства? Највише је младих брачних парова са децом, око 90 одсто, већином из Београда (око 70 одсто), а све више је и странаца из Аустрије, Француске које дивчибарски предели подсећају на њихову земљу. Има и оних на пропутовању до мора, Румуна и Чеха. Захваљујући “Букингу” свима су доступни за резервације.Посла има толико да породица Средић ангажује и локално становништво, нарочито домаћице.

– Жељко је организовао домаћице без посла у удружење “Маљенске домаћице” које продају сир и кајмак, јаја, сушено месо, рукотворине. Ми не можемо да произведемо колико нам треба, тако да нам итекако значи та сарадња са комшијама. А они се труде, препознају шансу за посао – прича Марија.

Оно што је главни изазов који је пред њима како да продуже туристичку сезону, да домаћинство ради током целе године, а не од пролећа до јесени. Решење су увидели у покретању креативних радионица, али и тиме да се организују припреме спортиста. Други изазов је адекватна радна снага, која на госте поред домаћина оставља и највећи утисак.

Волонтерски туризам и то постоји

Ипак, бројни су начини зараде у етно туризму. Тако се временом развила и посебна област агро-туризам, и то у Почековини, где власник једног домаћинства госте ангажује да му помажу у воћњаку и дестилерији, и на тај начин својим радом плаћају смештај. У питању је такозвани волонтерски туризам, који је код нас у повоју, где су људи засићени класичном хотелском понудом, а на овај начин упознају место, људе, менталитет и начин живота. Углавном то су туристи на пропутовању, као и они који желе да упознају живот у Србији. Домаћини, с друге стране добијају помоћ у обављању свакодневних активности.

У једном селу 15 домаћинстава и четири ресторанаОсим популарних дивчибарских, фрушкогорских, златиборских сеоско туристичких предела и газдинстава и у Источној Србији постоје села која све више добијају на туристичком значају. Нарочито она поред бања. То је случај са планином Јастребац, најзеленијом у Србији, богатом изворима и речицама. На 1.800 метара поред Рибарске бање налази се етно село Срндаље са петнаестак сеоских домаћинстава. У селу постоје три рибњака, две виле, четири апартмана и чак четири ресторана. Осим традиционалне хране, у овом селу гости могу да поједу свежу ухваћену пастрмку, спремљену на роштиљу као што је у газдинству Југослава Стевановића (55), дипломираног економисте из Крушевца, који је посао у администрацији заменио узгојем пастрмке и како каже, у томе ужива.

– У почетку смо имали рибњак, међутим, временом је све више људи долазило са жељом да види где се узгаја пастрмка, а онда нам се изродила идеја да и припремамо храну. И тако из годне у годину, све је више гостију, а овај крај оживљује. Сваке године је све више гостију, из Аустралије, нашег порекла али и из других европских градова који су гости наших гастарбајтера – прича Југослав.

Гости су пуни утиска, што због хране која има природан укус, што због ваздуха који не само да је чист, већ како објашањавају и мирише.

– Али проблем је што до села нема асфалта, па се сви намуче док дођу и оду, а са путем сигурно да би било још више туриста из Крушевца, Ниша и Параћина – каже Југослав Стевановић.

Улагања од 3.000 евра а зарада и до 10.000 евра

Наравно да иако има пуно посла, може и лепо да се заради. С једне стране цене за госте су повољније у сеоским домаћинствима, него што су оне у хотелима (у неким случајевима и педесет одсто), па је и то додатни разлог све веће популарности овог вида туризма. С друге стране, зараде итекако има.

Кад је сезона, ресторани у селима у близини бања имају дневни пазар и од 20.000 динара, а они већи и до 110.000 хиљада. Дневни пазар продаје слатка из домаће радиности и зимнице буде и до 6.000 динара. Тако за лето чиста зарада у доброј сезони може да се оствари и то од 5.000 па и до 20.000 евра, у зависности од величине објекта! Иначе, да би се отворио један ресторан у сеоској средини потребна су минимална улагања од три хиљаде евра (савремена кухиња) као и инвентар. Трошак је нижи ако се користе већ постојећи столови и столице. Радна снага није проблем, јер се ангажују чланови домаћинства од кувара до конобара. Додатна предност што се у припреми јела користи сопствено воће и поврће из баште, па и то снижава трошкове.

Словенци за пример

Иначе, од држава бивших република СФРЈ, Словенија је још седамдесетих година прошлог века, кренула да развија сеоски туризам тако да су данас највише напредовали у овој области. Многи их пореде са Италијом и Француском, који су лидери.

Словенци су врло добро умрежили све субјекте руралног туризма, не само сеоска домаћинства, него и произвођаче традиционалних јела и производа типичних за Словенију, километре планинарских стаза и винских путева, хектаре воћњака и винограда. Такође прилично су усмерили напора и на промоцију туристичке понуде руралних крајева. Такође на регионалном, националном и интернационалном нивоу развили су удружења власника сеоских домаћинстава, где једни на друге не гледају као на конкуренцију, него заједнички наступају борећи се за свој статус у друштву, и заједно са представницима државних органа предлажу и доносе законска решења.

Свеобухватни каталог домаћинстава по целој Србији

А код нас, Туристичка организација Србије припремила је свеобухватан водич, каталог сеоских-туристичких домаћинстава који се односи на Централну Србију ( Рудник, Сувобор, Рајац, Шумадија, од Гледићких планина до Голије), Источну (села Браничева и Тимочке крајине, Старопланинска и сокобањска села), Западну Србију (села моравичког и златиборског краја, села Ваљевских планина и Подриње) и Војводине (села Срема, Баната и Бачке).

ТопПрес/ Извор: Блиц, Данијела Нишавић