Кнић – Средњовековна српска историја и дан данас се чува у селу Борач које се налази у срцу Шумадије. Из равне Груже диже се величанствени крш на ком се налазе остаци старог града у који су се Срби склањали од непријатеља. Поједини историчари кажу да је тада Борач имао више становника него Лондон, а током векова у њему су живели цареви, краљеви и властелини. Према археолошким истраживањима град је стар око две хиљаде година, а Срби су га подигли на римским темељима.
„ Изградњи овог града и његовој слави највише је допринео Стефан Лазаревић, који је овде са Дубровчанима потписао споразум о слободној трговини. Град је био подељен на три дела, горњи за властелу, средњи за тадашње чиновнике и војску и доњи за становништво. Легенда каже да је било толико кућа да је мачка могла прескакати са крова на кров од крша па све до доње Груже докле се и простирао“, рекао је за РИНУ, Младен Новаковић, вероучитељ и добар познавалац историје села Борач.
Око овог славног српског града отимале су се тадашње велике силе. Био је војно – стратешко упориште, а због географског положаја дуго је важио за неосвојиву тврђаву. Колико је био значајан говори и чињеница да га је један млетачки картограф уцртао и у мапу света.
„Са својом надморском висином преко 500 метара био је доминатна тачка у целом овом крају. Према предању и име је добио по изузетном борбеном духу локалног становништва. Не само да је био војни, већ и духовни и трговински центар. Овде се производило жито, вуна, трговало стоком, али и писале црквене књиге. У самом Борчу тада је постојало два манастира и девет цркава. У центру села и дан данас је очувана она најстарија, из 1359. године која је препознатљива по свом аутентичном иконопису, јер су кроз средину осликани Свети ратници, који представљају симбол овдашњих мештана“, каже Младен.
Јединствено гробље на Балкану
Испред цркве, на стази која води до врха Борачког крша налази се гробље које је по обилику и броју споменика јединствено на Балкану. То је још један доказ да је Борач некада био пун људи.
„Гробље обухвата простор око пола хектара, а на њему се уздиже неколико стотина споменика, стећци звани „капачари“ због свог јединственог врха. Камен је набављан у мајданима Борачког крша, а градили су их вешти локални мајстори. Иако је време однело свој данак, јасно се може видети да су сви ти споменици некада давно првобитно били направљени у јаким бојама, што је вероватно била фасцинантна слика. На споменицима се могу видети и одређена обележја, ако је сахрањен дрвосеча онда секира, ако је војник онда шајкача“, рекао је вероучитељ из овог шумадијског села.
Иако је дуго одолевао непријатељу, Борач је пао под Турцима 1438. године, а иако су га освојили град нису користили. Данас су на том месту остале само рушевине које говоре о славној прошлости и великим борбама које су вођене на овом подручју. Борачки крш проглашен је за Споменик природе и под заштитом је државе. Годишње га обиђе на хиљаде људи који су фасцинирани специфичним стенама вулканског порекла, али и богатом историјом овог краја.
ТопПрес/ РИНА