„На нацрт нове Медијске стратегије могу да приложим ову реченицу: „Смушен документ који протерује јавни интерес а од јавног интереса, оличеног у држави, захтева све: новац, заштиту, слепу послушност, дерегулацију, транспарентност, а све у корист групних интереса”.
Ово је за Глас западне Србије саопштио водећи српски стручњак у области гласила, професор Станко Црнобрња.
„Спреман сам да предочим своје препоруке и циљеве које би требало да садржи Стратегија ако би, стварно, желеле да се стратегијом назове.”
Појединости следе у тексту професора Црнобрање за ГЗС:
„За нашу стратегију важно је да, као основно полазиште, прихвати следеће:
У Србији, данас, и у непосредној будућности, слика у медијској сфери је следећа:
а. као последица дигителне медијске конвергенције, у наредних пет година, целокупна сфера електронских масовних медија биће у домену телекомуникација.
б. ову промену најспремније дочекују телефонски/мобилни оператери, који су одавно дигитални, и нуде низ корисничких платформи, од телефоније до ’стриминга’. За њима су кабловски опетатери који нуде интегрисене мулти-медијске пакете (телевизија, радио, телетекст, гледање на захтев, интерактивност, фиксну и мобилну телефонију, итд). Најнеразвијеније, у то том низу, су класичне телевизијске мреже које се тек дигитализују.
ц. законодавни оквир који регулише сферу телекомуникација и електронских медија је непотпун и заостао за реалним стањем на терену. Закони који су у непосредној припреми су већ сада застарели и не покривају ни садашње стање, а ни стање које ће да настане када се фаза, из горе наведене тачке а, догоди.
д. две републичке агенције које покривају ове делатности, једна номинално везана за министарство културе, а друга за министарство телекомуникација, отежавају стање на терену, првенствено кроз преплитање надлежности, делокруга и одговорности. Последица тога је низ нерешених проблема у сфери медија, од алокације ресурса, преко лиценцирања, до регулације и контроле рада медија кроз примену подзаконских решења и аката.
е. утицај домаћих експозитура мултинационалних рекламних агенција, и њихов нерегулисан положај на тржишту, довео је до ситуације у којој је већина електонских медија, у Србији, данас, у ’дужничком ропству’ из кога немају легалан начин да се извуку. На тај начин утицај ових, комерцијалних, интереса на медије и њихов програм далеко надилази утицај било које појединачне политичке странке па и државе у целини. То се односи и на јавне сервисе у Србији.
ф. национални РТВ сервиси (РТС и РТВ) постоје у правном вакуму, без јасног титулара (оснивача), као асиметрични сијамски близанци који су застали у развоју (инфраструктура, техника, програм, кадрови) тамо где су били мало после бомбардовања 1999 године.
Привредна активност, у Србији, од малих предузећа до великих система, све више се ослања на Интернет, и то од основне оперативе, преко иновација и маркетинга, до развоја и повећања производње. У глобалној трци да се од постојећих предузећа створе тзв ‘хигх тецх’ предузећа, односно да се традиционална привреда потпуно трансформише, првокласна приступност Интернету је неизоставна. Успех електронске трговине и Интернета ствари, поузданост електронске државне управе и е-апликација у области здравствене заштите, раст и развој у области културе, науке, туризма, пољопривреде, кориснички доживљаји видео и аудио садржаја, искуства у области гејминга и стриминга: све то зависи од инвестиција и развоја у све лакшу, бржу, јефтинију и квалитатнију приступност Интернету. Ако Србија не нађе начин да прати овај тренд биће осуђена на још веће заостајање за Европом и светом.
1. Радио-дифузне (броадцастинг) услуге се непрестано развијају и менају па је постало немогуће да се одреди једна, свеобухватна, дефиниција радио-дифузије (броадцастинг) која би била у стању да детаљно обухвати све облике у којима се исказује тржиште радио-дифузних услуга. Данас постоји мноштво аудио-видео услуга које се нуде посредством различитих медија који, сами по себи, превазилазе традиционалне оквире радио-дифузије. Стога, генерално, прихватљива дефиниција радио-дифузије (броадцастинг) данас гласи овако: ‘делатност производње интерактивног информацијског садржаја и дистрибуција истог путем телекомуникационих сервиса’.
2. Импликације технолошке конвергенције онемогућавају да се повуче јасна линија између онога што представља телевизијско емитовање и онога што не представља телевизијско емитовање. Због тога, данас, стварање, развој и регулација тржишта телевизије постају све компликованији и пословно све изазовнији процеси. Конвергенција различитих мрежа, услуга, предузећа, уређаја, који потичу из аудио-визуелне и информативне индустрије, са једне стране, и индустрије телекомуникација, са друге стране, довела је до драматичних промена у радио-дифузној индустрији али и у друштву уопште.
3. Радио-дифузна индустрија не може више, као раније, са лакоћом да се дефинише у односу на типична својства у области преноса (трансмисије), публике или чак начина (модалитета) на који се програм прима и прати. Као последица овог процеса многи делови регулативе, из претходних времена, данас се напуштају, а у први план долази потреба за новом регулативом, првенствено на подручју конкуренције.
4. Фундаменталне промене десиле су се кроз процес који је, у великој мери, поништио границе између сектора радио-дифузије и сектора телекомуникација. Овај процес огледа се у следећем:
1. Фиксне и мобилне широкопојасне (броадбанд) мреже постале су преносници огромне количине аудио и видео садржаја.
2. Интернет је отежао, до непрепознатљивости, установљавање разлике између приватних (телекоми) и јавних (радио-дифузни сервиси) средстава комуникације.
3. Препознавање порука по њиховом ’карактеру’ (дата, глас, аудио-визуелни призори) постало је бесмислено.
4. Опрема која се користи да би би се материјал снимио, пренео и примио није више оно што дефинише разлику између телекомуникационих и радио-дифузних услуга. Посебно је изражено то да разлика између телевизијске дифузије и видео дифузије постаје све мања, поготово у домену снимљеног програма.
5. Радио-дифузни (телевизијски) сигнали могу да се примају посредством неколико платформи, односно мрежа, а то су:
а. Аналогно, терестиално емитовање
б. Дигитално, терестиално емитовање
ц. Сателитско емитовање по принципу ’директно у домаћинство’ (ДТХ)
д. Кабловска дистрибуција сигнала
е. ИП (Интернет протокол) или ОТТ (овер-тхе-топ-телевисион)
Неопходно је да се, у Србији, стратешки предвиди развој и регулација свих ових платформи, односно мрежа, сходно улози и месту које свака од њих, појединачно, игра и коју ће да игра у медијском окружењу/тржишту Србије и региона, у непосредној будућности.
6. Потпуно неутралан приступ по питању саме технологије је од изузетне стратешке важности за Србију, у првом реду у формирању нове регулативе. Стратегија треба да осигура да законодавац и регулатор буду потпуно свесни питања мрежне неутралности, а пажњу треба да усмере на могуће дискриминатоне поступке и решења која би могла да се формирању у области мрежног промета. Овакви поступци, свакако, могу бити озбиљна опасност за успостављање амбијента у коме доминира слободна и фер конкуренција.
Врло важно је да се ОНЕМОГУЋИТИ:
А) Успостављање ексклузивних, ’брзих линија’, за одабране сервисе
Б) Успостављање различитих квалитета сигнала и преноса за различите кориснике
Ц) Успостављање неравноправог метода обрачуна приступа видео материјалу у крајњем обрачуну корисничких лимита.
Д) Успостављање доминантног положаја за ’онлајн’ видео дистрибутере (ОВД) у односу на остале дистрибутере ’онлајн’ садржаја.
Е) Успостављање доминантног положаја кабловских дистрибутера у односу на услове приступа мрежи, распореду канала и формирања крајње малопродајне цене.
7. Услуге и сервиси, настали конвергенцијом, користе исту приступну инфраструктуру, па се намеће потреба да се законодавни оквири који регулишу телекомуникације, са једне стране, и радио-дифузију, са друге стране, комбинују и сједињују како би се омогућило ефикасно доношење одлука, а смањила потреба за арбитражама, тражењима тумачења на различитим адресама, а и да би се избегла честа стања правног вакума у која се убацују форумска и нестручна решења, а често и отворено, па и криминално, кршење правних норми.
8. Свеприсутне понуде пакета телекомуникационих и медијских услуга, где једно предузеће, у пакету, нуди услуге интернета, кабловске телевизије, телекомуникација, мобилне телефоније изазвала је управо конвергенција. Из овакве ситуације, у начелу, могу да се препознају три тржишта:
1 Великопродајно тржиште медијског садржаја
2 Великопродајно тржиште приступа инфраструктури
3 Малопродајно тржиште
Детаљнијом анализом долази се до ужих тржишних дефиниција које се заснивају на:
1. Типу емитера, даваоца услуге
2. Типу платформе
3. Типу наплате услуге
4. Типу главног садржаја
У прошлости различити типови медија (телевизија, радио, интернет, штампа, итд) посматрани су као различита и одвојена продуктна тржишта, али конвергенција је створила услове да се на ову ситуацију гледа другачије, па су многи регулатори и законодавци променили дефиниције медијског продуктног тржишта. И представници медијских индустрија, у свету, прихватили су нову ‘инклузивнију’ дефиницију продуктног тржиша у медијима. То би требало да се догоди и у Србији.
9. Државна политика, кроз регулативну и административну делатност, може да ограничи приступ тржишту (што су у случају дигитализације телевизије, у Србији, очигледно и десило). Регулаторни протекционизам појављује се у различитим облицима: економском, социјалном, културном или технолошком. У Србији је на снази потпуна конфузија у области медијске регулације која, у наредном периоду, управо јасном стратегијом, треба да буде доведена у стање потпуне разумљивости, транспарентности и одсуства било какве врсте дискриминације у погледу приступа медијским тржиштима.
10. Вертикална интеграција, по функцијама које су неопходне да би се испоручио ТВ садржај у малопродаји, јесте тема коју регулатори морају неодложно да ставне на дневни ред. Јер, вертикална интеграција, у већини случајева, доводи до следећих проблема:
– Одбијање да се одобри приступ конкуренцији која циља исто малопродајно тржиште.
– Истискивање конкуренције путем умањења цене у једном од повезаних делова како би се крајња, малопродајна, цена учинила једино прихватљивом
– Подизање цене услуга за конкурентска предузећа
– Ексклузивни или ‘монофонични’ уговори у сфери добављања садржаја
У ситуацији где вертикална интеграција доводи до озбиљног нарушавања фер конкуренције не ради се више само ни о пукој конкуренцији већ се ту ради и о угрожавању ширег друштвеног интереса, са једне стране, и интереса сваког, појединачног, корисника, са друге стране. У том погледу регулатор треба да одреди јасне критеријуме и пажљиво прати извршавање истих.
Дакле, економски и не-економски циљеви често су испреплетани. Због тога и долази до неспоразума око компетенција регулатора и секторских власти као и око начина на који они треба да раде заједно. Муњевите технолошке промене и конвергенција медија, поготово у подручју на коме се тржишту нуди неколико различитих сервиса у јединственом ‘пакету’, доводе до преклапања надлежности и, често, до инертности, па чак и парализе, и једних и других. У Србији је то очигледно и то мора да се мења.
11. Све већа и већа модуларност је, такође, последица муњевите технолошке промене и конвергенција медија. Тако корисници/потрошачи данас поседују значајну медијску моћ, самом чињеницом да су у могућности да комбинују своје мобилне, широкопојасне, везе са уређајима, оперативним системима, апликацијама, Интернет услугама, и садржајима које сами одаберу. Стога су, данас, од стране корисника, услуге приступа Интернету схваћене као преносне (трансмисионе) платформе путем којих они, корисници, добијају приступ садржајима, апликацијама и услугама трећих лица. Стратегија ову чињеницу треба да уважи и да сагледа могућност да се она укључи у медијски регулаторни оквир, при чему треба да се има у виду да аудио-видео садржај представља преко 60% свих претрага и употреба на Интернету.
12. Јасно определење стратегије да подржи нову ‘Кодификацију електронских комуникација’ коју је донела ЕУ и то у свим, доле назначеним, тачкама:
А) Јасни и инклузивни закони и правила: што значи да ће сва правила бити примењивана широм европе са идејом једнинственог, инклузивног, медијског тржишта на коме потрошачи, свуда у Европи, уживају исти ниво заштите и добијају исти приступ ценовно прихватљивим комуникационим услугама, ујкључујући и широкопојасне (бродбенд) услуге.
Б) Знатно увећан квалитет: ‘Кодификација’ ће успоставити механизме за конкуренцију инвестиција, тежећи ка већим брзинама приступа и већој покривености, док ће правила и закони бити усклађени са новим, следећим генерацијама мобилних система, са циљем да корисницима бежичног, широкопојасног, сервиса омогући максимално квалитетно искуство комуникације.
Ц) Боље, прихватљивије, цене: то ће се постићи кроз увећање понуде услуга и кроз знатно увећане капацитете.
Д) Већи број услуга: све више тржишних ’играча’ који пружају комуникационе услуге: лакши приступ при стварању регулативе која ће свим актерима, од традиционалних телеком предузећа до пружалаца онлајн услуга, омогућити интерперсоналну комуникацију уз исти ниво заштите за крајњег корисника.
Е) Снажење регулаторних тела како би правила била предвидљива и што квалитетније спроведена кроз концепт ’Заједничког дигиталног тржишта’.
12. Онлајн платформе генеришу, акомулирају и контролишу огромну количину података о својим корисницима и клијентима, а користе посебно створене алгоритме како би, ту огромну количину података, претвориле у употребљиве информације. Увећање оваквих података је експоненцијално. На пример, 90% свих података који се крећу Интернетом створено је у последње две године. Посебно важно је и то што су управо онлајн платформе доказале да предводе у иновацијама у оквиру дигиталне економије. То се највише осетило у области мале привреде где је огроман број предузећа стекао могућност да, кроз платформе, отвори нова тржишта. Нове платформе у области мобилних услуга, туризма, музике, аудиовизуелних делатности, образовања, финансија, људских ресурса, убрзано су почеле да конкуришу традиционалним бизнис моделима јер су управо оне расле експоненцијално. Уз то, успон и снажење ‘економије размене’, кроз онлајн платформе, створили су прилике за малу привреду да увећа ефикасност, раст и број радних места, а потрошачима донели знатно увећане могућности избора. Наравно, у свему овоме, појавила су се и сасвим нова питања у односу на регулативу. Неке онлајн платформе су се развиле и оснажиле до те мере да су постеле значајни актери у многим секторима економије, а начин на који користе своју тржишну снагу отворио је значајна питања која захтевају детаљно, стратешко, промишљање, које иде даље од пуке примене закона о конкуренцији.
13. Дигитализација производа и услуга, у Европи, у наредних пет година, увећаће запосленост за 6%, а приходе у привреди за више од 110 милијарди евра годишње. Само у Немачкој, у наредних десет година, увећаће продуктивност за 8%, а приходе за тридесет милијарди евра годишње. Већ данас трећина индустријског раста у Европи везана је за употребу дигиталне технологије. Та дигитална унапређења омогућавају индустрији да одговори на све сложеније потребе савремених потрошача; првенствено на јаку тражњу ‘персонализованих’ (кројених према појединачном потрошачу) производа и услуга, на све чешће захтеве за већу безбедност и комфор, као и на захтеве за већу и јефтинију енергетску и ресурсну ефикасност. Зато, свеопшта дигитализација захтева и нова, често револуционарна, законска решења. Рецимо у односу на податке које стварају безбројни ‘паметни’ производи, или на питање одговорности дигитализованих система који имају знатно увећану аутономију. Све обимнија и све чешћа интеракција између људи и паметних уређаја тражи посебну врсту регулације. Као што се тражи и прави баланс између реалних пословних интереса и основних права која гарантују заштиту личних података и приватности. Стратегија Србије треба да разуме ове процесе и да их, на адекватан начин, предвиди, односно иницира и у Србији.
14. ’Четврта индустријска револуција’ је у озбиљном замаху, широм Европе. То стратегија Србије мора да разуме и подржи, па и да предвиди и прилагоди за наше услове. А та револуција значи: организовано укидање граница између физичких, дигиталних и биолошких сфера. Како? Тако што, уз значајне инвестиције јавног и приватног новца, интегрише сајбер-физичке системе (све оне компјутере које не видимо а који вредно раде у милијардама предмета око нас), интернет ствари (везе између тих ’опамећених’ предмета), ’биг дата’ (непрегледне количине података које свакодневно скупља сва ИТ технологија у Европи и свету), ’клауд компјутинг’ (огромне количине података који, одабрани и сортирани, стоје похрањени у моћним сајбер облацима) роботику (све оно аутоматизовано што ради послове уместо људи) и вештачку интелигенцију, у сасвим нову друштвену, економску и културну стварност.
ПРЕПОРУКЕ
1 Оформити ново ‘Министарство медија, електронских комуникација и дигиталног друштва’ које ће, уз потпуно нови делокруг надлежности, преузело и делимичне надлежности Министарства културе и информисања, као и Министарства трговине, туризма и телекомуникација.
2 Укинути регулаторна тела РЕМ и РАТЕЛ и формирати ново, обједињено, регулаторо тело за медије и телекомуникације, под именом АРТС (Агенција за радио-дифузију и телекомуникације Србије). Управљање агенцијом АРТС препустити признатим стручњацима из области медија, радио-дифузије и телекомуникација, а избор истих спровести кроз метод јавног конкурса.
13. Увести ново регулаторно тело за штампане медије, под називом АРШИН (Агенција за регулацију штампе и новина). Успостављање сопственог система јавног информисања кроз штампане медије, заснованог на стварном информисању, дакле објављивању истинитих и проверљивих чињеница, а не на стварном дезинформисању, односно објављивању намерно пласираних нетачних и непроверљивих информација, није лак процес у данашњој Србији. У претходном периоду установила се пракса у којој се бесконачно прича о правима на слободно информисање а ни једног тренутка се не мисли о томе како да се успостави систем који ће да спречава право на дезинформисање. Ако користимо ратну аналогију, онда је право на дезинформисање исто што и право на изазивање грађанског рата. То је слобода да се ликвидирају истина и слобода а да се лаж представи као истина. Ту је, онда, као и у сваком грађанском рату, хаос несагледив а кршења људских права бесконачна. У дугогодишњем одсуству квалитетних медијских закона, етике, морала, средстава и добрих људи, код нас се развила управо та пракса унутрашњег рата свих против свих. Новинари и њихови уредници су јурени, подмићивани, наговарани, уцењивани, лагани да би објавили управо супротно од истините информације. Јурени да дезинформишу. Данас, у великој мери управо због тога, дезинформације су наша стварност. Не постоји ни једна појава коју ико може, одмах, веродостојно да потврди или провери. Сваким даном размера неповерења увећава се. Та спирала мора да се заустави. И због тога треба да се уведе институција која регулише овај, до крајности хаотичан, сектор јавних комуникација у Србији.
14. Предузеће ‘Техника и емисионе везе’ ставити под принудну управу и спровести темељну реорганизацију читавог система, посебно оног дела који је везан за област мултиплекса, преиспитати покушај овог система да, кроз сопствено предузеће мтс АНТЕНА плус, успостави тржишну доминацију, па и монопол, у области дигиталног, терестијалног, РТВ емитовања, променити политику цена за услуге које целокупан систем пружа.
15. Донети нове законе за област јавних медијских сервиса. Определити се за потпуно нову, савремену, организацију система. Прво, укинути називе РТС и РТВ и увести нови назив АВИАС (Аудио-визуелно-информативна асоцијација Србије) који ће одговарати једној, сасвим новој, организацији/систему који ће у себи објединити: а) Радио-телевизију Београд, б) Радио-телевизију Нови Сад, ц) Радио-телевизију Ниш, д) Радио-телевизију Крагујевац, е) Радио-телевизију Нови Пазар, ф) Аудио-визуелни центар Србије (Кинотека, Филмске новости, Филмски центар Србије), г) Пресс – онлајн центар Србије (Политика, Новости, Тањуг, Портал и РТВ за свет), х) Скупштински РТВ канал и Интернет портал
16. Регулисати вертикалну интеграцију медија тако да произвођач садржаја не може, истовремено, да буде и прозвођач и дистрибутер и продавац садржаја, и обратно. Вратити у закон одредницу доминантни субјект на тржишту и устројити законе тако да се на тржишту одвија фер конкуренција, уз транспарентност пословања и заштиту потрошача/корисника.
17. Донети нове законе за област штампе, медија, радио-дифузије и телекомуникација који ће бити усклађени са светском и европском праксом и са муњевитим развојем дигиталне технологије и медијске конвергенције, али који ће, првенствено, омогућити убрзан раст и запошљавање младих у овим областима, у Србији. Ови закони треба да обухвате и делатности кабловске ТВ, сателитске ТВ, Интернета, понуду медијских ‘пакета’, као и других мултимедијалних и интерактивних система, сервиса и медија.
18. Стратешки подржати и пратити амбицију ЕУ да буде предводник у имплементацији 5Г технологије, дакле да прва пређе у тзв ‘гигабитно’ окружење и да свим европљањима, независно од места становања, омогући најквалитетнију могућу везу са Интернетом, и то тако што ће да подстакне конкуренцију која ће покренути значајне инвестиције а, истовремено да ојача и унутрашње тржиште и права потрошача. Та стратегија, коју би Србија требало првенствено да разуме, а онда и да прихвати, изгледа овако:
А) Увећана, али олакшана, конкуренција и предвидивост за инвестиције. У сваком сектору инвеститорима је неопходна дугорочну извесност. То, у првом реду, значи стабилно регулаторно окружење које смањује размимоилажења између различитих регулаторних пракси. Регулацију тржишта успостављати само у случајевима у којима интерес крајњег корисника то захтева и где комерцијални аранжмани, склопљени између оператора, не пружају конкурентне изборе. Регулативу смањивати у случајевима када тржишно супротстављени оператори заједнички инвестирају у мреже врло високог капацитета а, истовремено, омогућавају да и ‘мањи играчи’ могу да се укључе у инвестициони процес. Дакле, стварање амбијента који омогућује заједничку поделу трошкова, заједничко превазилажење структуралних и других баријера, итд. Нова правила ‘првим покретачима’, који су вољни да инвестирају и у подручја која доносе мање профите (сеоска подручја, итд), омогућавају знатно сигурнију инвестициону путању. Осим конкуренције у домену приступа мрежама, уводи се и конкуренција у домену инвестиција у те исте мреже.
Б) Боља употреба радио фреквенција. Овде се пажња усмерава на то да се смање разлике у регулаторним решењима које постоје широм ЕУ. То је нарочито важно због тога што је радио фреквентни спектар основна ‘сировина’ за системе бежичних комуникација. Предвиђа се дужа важност издатих лиценци, уз много строжије захтеве да се спектар користи ефикасније и корисније.
Ц) Снажнија заштита потрошача/корисника, поготово у обласима у којима постојећи прописи недовољно штите потрошаче/кориснике, и то управо због специфичности сектора који се муњевито мења. Унапређена правила омогућавају корисницима лакшу промену пружалаца услуга, односно добављача, нарочито у ситуацијам где се ради о пакетима који комбинују интернет, телефонију, ТВ, и мобилну телефонију. Такође, прописи осигуравају право тзв рањивих група (старији, хендикепирани, инвалиди, незапослени, људи на социјалној помоћи) да добију повољне (бенефициране) уговоре за приступ Интернету.
Д) Сигурнији ‘онлајн’ амбијент за кориснике и правичнији прописи за све играче на тржишту. Посебна правила установљавају равноправност нових пружалаца услуга који нуде услуге једнаке установљеним операторима, али и обавезу да мреже и сервере учине потпуно безбедним. Правила такође предвиђају да јединствени европски, троцифрени број, за хитну помоћ/узбуну, буде оперативан и на тим платформама без додатних трошкова за кориснике.
Посебан акцент ставља се на оснаживање националних регулаторних тела као и европске агенције БЕРЕЦ како би се обезбедила консистентост и предвидивост у примени правила а ограничила садашња фрагментираност и недоследност.
19. Приступ програму прворазредног квалитета и програмима од општег, националног значаја, показао се као озбиљно уско грло али и полигон за исказивање тржишне снаге. Највећи проблеми појављују се око права на пренос најважнијих спортских догађаја и такмичења (Олимпијске игре, светска првенства, европска првенства, разне лиге, купови, квалификације, као и аутомобилске трке). У Србији је посебно компликована ситуација где је потрошач/гледалац доведен у позицију да мора да се претплати на три различита пакета кабловске ТВ понуде ако би желео да прати све важније спортске догађаје, не само у свету, већ и у самој Србији.
Регулатор је, стога, дужан да врло пажљиво анализира структуру тржишта и да делује тамо где се приступ садржају стално појављује као проблем. Кључан проблем ствара се када јак емитер, односно провајдер садржаја, због свог високог удела на тржишту, стиче привилеговану позицију приликом куповине новог, премијерног, ексклузивног садржаја. Тако се ствара круг у коме јак емитер добија приоритетне прилике да приступи премијерном, ексклузивном, садржају, што његову снагу, на малопродајном тржишту, додатно увећава. Регулатор мора да буде веома забринут, али и веома активан, када дође до ситуације у којој се провајдер, у малопродаји, удружује са јаким провајдером садржаја што, осталим актерима на тржишту, смањује могућност приступа садржају а, самим тим, доводи их у неравноправан тржишни положај.
20. У области медијске писмености очигледна и ургентна је потреба да, у сфере медијског законодавства и регулације медија, уђу млади, образовани и способни људи који схватају дигиталну, медијску, агенду XXИ века. И који су спремни да стање у медијима у Србији мењају на боље. Стога, у стратешком промишљању оснаживања медијске писмености, постоје два основна правца: А) За развој опште медијске писмености, а самим тим и за квалитетнији рад свих медијских субјеката, у медијским организацијама, потребно је веће присуство младих, медијски описмењених људи. Б) Неопходно је јачање свести о потребама и важности информисања и комуникације, на нивоу локалних заједница и самоуправа, и то управо у самим заједницама, на целој територији Републике Србије.
Стога треба предвидети покретање 26 културно-медијских центара, у 26 општина Србије (уз обавезно коришћење европских фондова). Попут некадашњих ‘домова културе’, нови културно-медијски центри имаће улогу покретача и носиоца програма, не само из области културе, већ и из области непосредног медијаког описмењавања. Према важећим законима, а и према реалним односима снага у обласи масовних медија, у Србији, јавни медијски сервиси се, са правом али и са обавезама, увек доживљавају као водећи носиоци активности у областима: медијско описмењавање, подизање културног нивоа становништва, заштита демократских вредности и уставних права, укључујући и право на слободно информисање. С постојећим дописништвима, у 23 општине у Србији, и у новој, горе предвиђеној, организацији система (АВИАС), јавни сервиси могу и треба да, као технолошко-развојно-едукативни центри, заједно са новим културно-медијским центрима, преузму доследну и свеобухватну акцију медијског описмењавања и унапређења информисаности у локалним заједницама, на целој територији Србије. У наредној фази, јавним сервисима треба да се придруже приватна, медијска предузећа, поготово велике телекомуникационе компаније, у перманентној активности медијског описмењавања. Овај програм описмењавања треба да се одвија на свим платформама, и на свим уређајима, и то треба да буде програм непосредног медијског описмењавања, али и програм конкретног оспособљавања локалног становништва, поготово младих, у овладавању медијским алатима, техникама и продукцијским вештинама.
Држава треба да уђе у јавно – приватно партнерство са релевантним, високошколским, установама у Србији, и створи национални научно-убразовни центар/ асоцијацију за медијску писменост. Овај центар ће предводити и координисати активности, из ове области, на територији целе републике. Истовремено, овај центар треба, научно али и оперативно, да подстиче праксу ‘отворене иновативности’ и то у складу са определењима ЕУ, на том плану, а то значи следеће: подстицање државе, индустрије, академског сектора и цивилних организација на заједнички рад који ће помоћи да структуралне промене у медијској сфери далеко превазиђу оно што би било остварење било ког, појединачног, горе поменутог, друштвеног сектора. Овакав приступ обухвата и моделе у којима и медијски корисници доприносе иновативности и новим решењима у области медија, где се у потпуности валоризују разноврсне идеје, експерименти и прототипска, медијска решења.
Овде је реч о принципима интегрисаног сарадништва, заједнички створеним вредностима, култивисању нових екосистема иновативности, подстицању експоненцијалних технологија, и њиховој ванредно брзој примени. У суштини стратешки циљ овог концепта јесте да докаже да иновативност може да буде занимање многих а не уметност којом овладава неколицина.
Дакле, овај национални центар јачаће процесе ‘отворене иновативности’ и то кроз пет основних делатности: а) умрежавање, б) заједничко деловање (корисника, универзитета, партнера али и конкурентских актера у медијима), ц) корпоративно предузетништво (подстицање корпоративног улагања, малих ‘стартап’ предузећа, франшиза и ‘спиноф’ концепата), д) проактивно управљање интелектуалном својином, што значи стварање нових тржишних прилика за технологију, е) истраживање и развој који ће допринети отварању нових простора за конкуренцију на медијском тржишту.
21. Европска Повеља о слободи штампе, у десет тачака, треба да буде темељ стратешког односа Србије према овој теми. То значи:
I Слобода штампе је основа демократског друштва. Мандат сваке владе јесте да подржи, заштити и поштује различитост, политичку, друштвену и културну мисију штампе.
II Цезура је недопустива. Независно новинарство у свим медијима треба да буде ослобођено од прогона и репресије, без политичког или регулаторног мешања од стране владе. Новине и онлајн медији неће бити предмет државног лиценцирања.
III Право новинара и медија да прикупљају и шире информације и мишљења не сме бити угрожено, ограничено или учињено предметом казне.
IV Заштита новинарских извора биће строго подржана. Надгледање, електронско прислушкивање, претраживање редакција, приватних просторија или рачунара, који припадају новинарима, са циљем да се идентификују извори информација које су уреднички заштићене, неприхватљиво је.
V Све државе треба да осигурају да медији, у току вршења свог посла, уживају потпуну заштиту закона и органа власти. Ово се нарочито односи на заштиту новинара и њихових сарадника од узнемиравања или физичког напада. Претње као и гажење ових права морају бити пажљиво истражени и кажњени од стране правосудног система.
VI Економска одрживост медија не сме бити угрожена од стране државе или институција које су под контролом државе. Претње економским санкцијама су, такође, неприхватљиве. Предизећа из приватног сектора обавезна су да поштују новинарске слободе медија. Овим предузећима није допуштено да врше притисак на новинарске садржаје нити им је допуштено да покушају да мешају комерцијални са новинарским садржајем.
VII Држава или институције под контролом државе неће ометати слободу медија и новинара у приступању информацијама од новинарске важности. Држава и ове институције имају дужност да подрже медије и новинаре у њиховом задатку да јавности пруже информације.
VIII Медији и новинари имају право на неометан приступ свим вестима и изворима информација, укључујући и оне из иностранства. У сврху вршења њихове дужности, страним новинарима, без одлагања, треба да се обезбеде визе, акредитације и остали неопходни документи.
IX Јавности, у свакој држави, треба да буде допуштен слободан приступ свим националним и иностраним медијима и изворима информација.
X Држава, ни на који начин, неће онемогућавати приступање у новинарску професију.
22. Конкретне мере за оснаживање медијских тржишта у стратегији треба да заузму дужно место. Те мере, иако на први поглед тактичке, могу бити брзо уведене, пре доношења нових медијских закона који ће ојачати тржиште, на горе наведене начине. Ове ране мере могу бити следеће:
-Кориговање (смањење) стопе ПДВ-а, доприноса и дажбина, за мала и средња медијска прадузећа, као и за све самосталне раднике-ствараоце у култури/медијима.
-Увођење царинских и пореских олакшица на репроматеријале и набавку опреме,
-Укидање ПДВ-а на средства која су добијена као директна државна помоћ (пројектно суфинансирање),
-Укидање, или смањење, ПДВ-а на хуманитарне акције, укључујући ту и хуманитарне активности које покреће и реализује огласна индустрија,
-Увођење стимулативних финансијских мера према медијима у неразвијеним деловима и регионима земље, у циљу постизања баланса и децентрализације,
-Увођење мера и контролних механизама којима се смањује и спречава корупција, у смислу Препорука Савета за борбу против корупције,
-Измене закона који уређује ауторско и сродна права, нарочито у односу на критеријуме за одређивање тарифе и поступак преговарања, да би се постигло једнако уважавање интереса аутора и носилаца права сродних ауторском, с једне, и корисника, с друге стране.
-Допуна и појашњававање прописа који регулишу доминацију на тржиште, нелојалну конкуренцију, формирање монопола.
23. Контрола државне помоћи, јавно оглашавање и јавне набавке треба да се организује тако да сви видови државне помоћи буду јасно дефинисани и прецизно регулисани. У том смислу је неопходно да се:
а) Одреде ситуације у којима је могуће спроводити јавне набавке које се тичу медија (услуге штампања општинског билтена, преноси скупштинских заседања локалних самоуправа, услуге дистрибуције публикација јавних ентитета или обавезних обавештења, конкурса и слично)
б) Донети нов закон којим се уређује област оглашавања државних и јавних институција, органа, установа и то на принципима транспарентности, објективности и недискриминације, а којим ће се предвидети:
процедура набавке услуга оглашавања и осталих јавних набавки ка медијима,
тело које ће спроводити поступак, а које ће моћи да спроводи и све активности које се односе на услуге оглашавања јавних ентитета на централизован начин, укључујући ту и
обједињавање свих буџета за услуге оглашавања и расписивање јавних тендера за набавке услуга оглашавања, на годишњем нивоу, по принципима објективности, транспарентности и недискриминације,
увођење обавезујућег, ефикасног, надзорног механизма (кроз постојећа тела,
Министарство финансија, ДРИ) или формирањем посебне институције.
Унапређење правног оквира који се односи на пројектно суфинансирање, Ово укључује и прецизно уређење регулативе која се односи на контролу државне помоћи у области јавног информисања која ће се расподељивати по принципима транспарентности, објективности и недискриминације;
24. Транспарентност процеса трошења јавних средстава захтева континуирано усаглашавање различитих прописа који уређују ову област у циљу обезбеђивања кохерентности постојећих и будућих закона. Законске одредбе треба да буду што прецизније дефинисане да би се избегла различита тумачења или недоумице у примени, што доводи до правне несигурности и нарушава владавину права као темељног принципа Устава;
Транспарентност у свим сегментима финансијског пословања медија, а нарочито у области давања јавних ентитета према медијима, један је од основних предуслова за успостављање функционалног медијског система и објективног информисања грађана о темама од јавног интереса. Стога је нарочито важно обезбедити пуну транспарентност:
– доделе средстава по основу пројектног (су)финансирања, од момента који
претходи расписивању конкурса, до доношења коначне одлуке о додели средстава, као и доделе средстава путем других видова државне помоћи медијима (попут бенефицираних уговора о закупу),
– јавних набавки у области медија,
– свих видова јавног оглашавања (рекламне кампање, спонзорства и сл.),
– редовно и тачно вођење евиденције о средствима која медији добијају као државну помоћ, средствима која остварују на конкурсима, а нарочито обезбеђивање функционисања и редовног ажурирања Централног регистра де минимис државне помоћи.
25. Пројектно суфинансирање је једна од кључних системских иновација у претходној стратегији. У непостредној пракси ова иновација показала је неке предности али и бројне недостатке, које је потребно темељно преиспитати и приступити њиховом откљањању.
Конкурсе за производњу садржаја од јавног интереса треба конципирати у складу са стварним информативним потребама грађана и јавним интересом, од локалног до републичког нивоа, узимајући у обзир и процес европских интеграција. Приоритети суфинансирања јавног интереса у области јавног информисања треба да буду одређени пре самог расписивања конкурса, уз поштовање принципа укључивања грађана, транспарентности, објективности и недискриминације;
Неопходно је изменити регулативу која уређује ову област на начин да се:
– у систем пројектног суфинансирања укључе и други државни органи, а нарочито у сегменту контроле трошења ових средстава (Комисија за контролу државне помоћи) и евалуације ефеката пројектног суфинансирања;
– пропишу санкције за неизвршење и повреду законских одредби о пројектном суфинансирању,
– обезбеди највиши степен транспарентности целокупног процеса, од припремних радњи и дефинисања јавног интереса на локалном нивоу, преко расписивања конкурса, избора комисије, рада комисије, резултата рада комисије, па све до резултата реализованих пројеката и њихове евалуације, пропише и разради метод евалуације процеса пројектног суфинансирања као и евалуације реализованих суфинансираних пројеката, и омогући учешће цивилног друштва у евалуацији,
– пропише и разради поступак утврђивање листе конкретних јавних интереса који ће се суфинансирати, уз активно учешће грађана, њихових организација и других заинтересованих страна у том поступку,
– предвиди и разради механизам који ће обезбедити да локалне самоуправе издвајају адекватна средства за јавни интерес у сфери јавног информисања,
– дефинише појам „сукоб интереса“ и начин његовог разрешавања,
– прецизира појам „независни медијски стручњак“ и дефинише начин њиховог кандидовања,
– пропишу додатни критеријуми за новинарска и медијска удружења која су овлашћени предлагачи кандидата за чланове комисија, а како би се избегла ситуација да неовлашћени предлагачи предлажу чланове у стручним комисијама (нерегистрована, непостојећа или на други начин неовлашћена удружења);
– прецизније регулишу правила о начину рада комисије, оцењивања пројеката и формирања предлога за расподелу средстава;
Треба да се предвиде мере, активности и финансије за подизања капацитета учесника у процесу пројектног суфинансирања. Треба прецизније и обавезније предвидети периодичне обуке државне администрације и редовне обуке чланова конкурсних комисија и евалуаторе, те организовати и обуке којима би се сами издавачи медија оспособили за пројектно суфинансирање (дефинисање теме и активности пројекта, писање пројекта, образлагање циљева и очекиваних резултата, извештавање о реализацији и друго).
26. Саморегулација у медијима је прворазредан друштвени, јавни, интерес. Интерес јавности је да има квалитетно новинарство и професионалне медије, који раде вођени јасним етичким нормама и који, на балансиран и правичан начин, објављују тачне вести. Интерес јавности је да медији континуирано пружају прилику да се у њима огласе они који иначе немају прилику да јавно, и кроз масовне медије, искажу свој глас. Интерес јавности је да, у медијима, постоји разноврсност тема и различитих погледа на те теме.
Развијена друштва прихватају да професионални и озбиљно конципирани масовни медији исказују сопствена политичка или партијска определења и склоности, али инсистирају на обавези да се прави јасна разлика између чињеница, коментара и мишљења, што иначе није пракса у тзв ‘пропагандном новинарству’, ‘мисионарском новинарству’ и таблоидном новинарству који, очигледно, и јавно, служе специфичним циљевима и интересима.
Јавност у Србији је, недвосмислено, под притиском новинарства и медија који директно служе специфичним циљевима и интересима а који не заснивају своје деловање на јасном разликовању чињеница, коментара и мишљења. Оваква пракса допуњава се и свакодневним кршењем најосновнијих етичких норми, као и изазивањем сталне узнемирености, па и страха, у јавности. До оваквог стања дошло је управо због неспособности новинарске струке, али и целокупног медијског сектора, да успостави делотворне механизме самоконтроле и саморегулације.
Стога се и уочава потреба да се, са једне стране, у некој врсти изнуђене, ванредне ситуације, уведе законски дефинисано регулаторно тело за штампу и новине, а са друге стране, да се максимално ојачају активности на снажењу медијске саморегулације. ОЕБС, као успешан пример саморегулације у медијима, истиче Бугарску, која је, после више година припрема, рада и спајања новинара, издавача, стручњака и заинтересованих представника јавности, успела да оформи снажно саморегулаторно тело и уведе жељене стандарде у деловање медија. Не само због блискости Бугарске, као суседне земље, већ и због квалитетног решења које је тамо нађено, Србија треба да се угледа на тај модел.
27 РЕГУЛАЦИЈА МУЛТИМЕДИЈЕ
У првој деценији XXИ века, у светским размерама, Интернет расте темпом од 50% месечно, а при том не подлеже скоро никаквој регулативи, поготово не универзално прихваћеној, глобалној регулативи. Тек се, пред крај друге деценије XXИ појављују снажне тенденције ка чврстој регулацији Интернета, штп се и догодило у низу земеље као што су: САД, Немачка, Француска, Русија, Кина, итд-
Интернет нуди једноставност у повезивању мултимедијалних ресурса, уз употребу једноставног графичког интерфејса. На тај начин, он даје ефикасан одговор и на основне захтеве савременог мултимедијалног комуницирања:
а) брзи приступ информацијама,
б) брза десеминација информација.
Са овим карактерстикама Интернет изузетно позитивно делује на:
1) стварање нових радних места,
2) уве
3) ање броја нових пословних могућности,
4) отварање нових креативних и стваралачких потенцијала.
Добро је познато да је у прошлости тржиште комуникација показивало високу осетљивост на два аспекта преноса, а то су:
а) цена преноса,
б) ограниченост капацитета преноса.
Својом ниском ценом и огромним пропусним моћима нова, дигитална технологија отклања управо ове проблеме. Међутим, са развојем мултимедије, појављују се нова страховања. Немогућност међународне заједнице, а нарочито слободних тржишта да регулишу Интернет открила је и чињеницу да се озбиљна питања и проблеми, на почетку XXИ века, појављују у области регулације нових технологија и њиховог слободног или ограниченог развоја. На самом почетку треће револуције у комуникацијама, тржишни амбијент је, још увек, недовољно развијен да би се лако сагледао одговор на актуелну дилему: слободан, или ограничен развој?
Већина светских влада сматра да је регулација сектора информацијских услуга које се пружају у електронском облику неопходна. Али каква регулација је ту потребна? Са становишта законодаваца, главна полуга контроле је контрола приступа тржишту. Код скоро свих изабраних индикатора:
развоја мреже,
политике цена,
употребе мреже,
инвестиционе ефикасности,
показало се да је, у прошлости, конкуренција при уласку на тржиште била од користи за државе које су дозволиле или подстакле конкуренцију. Ситуација је слична и на почетку XXИ века, када се одлучује о примени мултимедијалних мрежа. Па ипак, пракса показује да, чак и оне владе, које су се повукле из директне изградње и развоја јавних, мултимедијалних мрежа, не могу сасвим да одоле, а де се не умешају у развој овог подручја
Сигурно је да зна
ајни тржишни потенцијали мултимедијалних технологија представљају посебан изазов. Због тога многе владе широм света, на тржишту мултимедијалних мрежа, интензивно траже нове форме партнерства с приватним сектором. Аналитичари су установили да оваква партнерства најчешће запо
ињу кроз следеће кораке:
1. подстицање конкуренције
2. подстицање приватних инвеститора
3. поновна дефиниција појма ’универзална услуга’
4. вршење регулације у корист потрошача
5. конвергенција регулаторних процеса
6. захтевање отвореног приступа
7. убрзање процеса стандардизације
8. потстицање ЈТО ка наплати приступа, а не употребе
9. либерализација приватних мрежа
10. неговање локалних произвођача садржаја.”
ТопПрес/ ГЗС